Strah nisam osetio iako sam učen da će mi on biti prva reakcija. On je deo puta, na odredištu ga nema.
Hladnokrvnost kojom sam posmatrao sebe u ogledalu začudila me je.
Više nisam osetio potrebu da pravdam svoje postupke, tačno sam znao koji su bili ispravni a koji nisu.
U tom trenutku, pozvonio mi je telefon. Pogledao sam ko me zove, procenio da mi ne može pomoći, da mu ne mogu pomoći i sačekao da odzvoni svoje.
Da je poziv došao u bilo koje drugo vreme, ne bih tako postupio.
Ogoljenost tog momenta nije dozvoljavala neiskrenost.

Koliko terminalnih bolesnika čeka smrt? Ta misao brzo je zavladala mojim umom, preuzela me u potpunosti i naterala da izađem na terasu.
Neobično prijatno vreme samo je produbilo sumnju. Latio sam se džepa, neko vreme preturao po njemu i napokon našao polupopušenu cigaretu. Bilo je to u potpunosti na blef. Nisam bio siguran da će biti tu. Bilo mi je drago što pušim sporogoreći pijačni duvan isto koliko mi je bilo mrsko što imam duboke džepove.

Dok sam pušio, nekoliko listova zaostalih na granama drveta ispred moje kuće plesalo je po granici godišnjih doba.
Kako je blaženo biti list, pomislio sam. On ne mari za neizlečive bolesti, rat, kolektivno nesvesno, rast cene hleba.
Telefon je ponovo pozvonio prekinuvši moju meditaciju. Ostavio sam ga na prozoru i ušao u kuću.
Toplota me je presekla. Nije mi bilo ugodno, miris zatvorenog prostora gušio je, a i glava me  je zabolela.
Obično bih uzeo neki lek protiv bolova ali nisam. Kao što rekoh, nije bilo mesta neiskrenosti.

Legao sam. Iako me glavobolja nije prolazila, zaspao sam.
Bio je to slab san, prekinula ga je prva buka. Komšija je pokušavao da upali auto, bezuspešno.
Nisam ga dobro poznavao i bilo mi je žao zbog toga. Ponovo sam izašao na terasu ne bih li ga posmatrao.
Koliko mi je bilo drago u tom trenutku što imam terasu, ne umem da opišem. Malo pošto sam izašao, komšija je upalio kola.
Više me ništa nije vezivalo da ostanem van kuće ali svejedno nisam ušao.
Ponovo sam preturao po džepovima, međutim blef ovoga puta nije upalio. Ćorak, pomislio sam, kao i ja uostalom.
Ako ništa drugo, bar sam odlučio da ću ostati na terasi.

Već sam počeo da drhtim. Temperatura vazduha bila je povoljna, vetar je osvežavao. Kletva praznog trbuha izjednačava, motalo se po glavi latentnog elitiste.
Da li sam je ikada zaista voleo, poraženo sam pitao sebe. Lični integritet bio mi je uvek previše važan.
Nikada nisam zaista verovao u te gluposti o samoljublju kao temelju sreće i ljubavi. Zato sam uostalom i mrzeo sebe, zato i zato što sam koristio reči kao što je integritet.
Utom, telefon je ponovo pozvonio. Slab od radoznalosti, javio sam se.
Bio je to prijatelj koji mi je donosio nešto novca. Šteta, pomislio sam, baš lepo veče za umiranje. Obukao sam se i krenuo da se nađem sa njim.