16 jul Groblje ozbiljnih veza

Kloparanje točkova usisivača ritmično je odjekivalo malim, zavojitim ulicama. U bašti obližnjeg kafića, tinejdžeri pobegli sa časova i odrasli ljudi na pauzi za ručak, okretali su se u nadi da će otkriti izvor zvuka. Iz vijugave ulice, pored trošne žute zgrade, prošlaje visoka devojka, crne kratke kose sa velikim tamnim naočarima koje su činile da pomalo podseća na muvu. Privlačnu muvu. Visoko uzdgnute glave odlučno je vukla crveni usisivač za sobom. Dugačke tirkizne minđuše pleasale su u ritmu tutnjave koju je proizvodila. U levoj ruci držala je izgužvani papir sa adresom i ručno nacrtanom mapom. Dvoumila se nekoliko trenutaka kojom ulicom da krene. Odlučila se za desnu.

Zastala je ispred ogromnekuće broj sedamdeset četiri, pogledala usisivač, skinula naočare i zakucala na vrata.

*

Teška crna vrata otvorio je mršavi mladić. Nosio je crne uske farmerice i crnu majicu na kojoj je belim slovima pisalo «No matter how much you think you love somebody, you’ll step back when the pool of their blood edges up to close». Devojka je iznenađeno gledala u natpis. Kada se malo pribrala i pogledala ga u oči, rekao je:

—   Dobro došla na Groblje ozbiljnih veza. Ovde si jedna od nas i,zapamti,svi znamo kako ti je. Svi smo prošli kroz to. Da li si donela simboličan predmet za sahranu?

—   Jesam. Ne znam da li je suviše velik, ali donela sam usisivač…

Devojka se osvrtala oko sebe pokušavajući da vidi za koje predmete su se ostali preživeli odlučili da donesu na sahrane svojih veza. Prostorija je bila veoma mračna i oči joj još uvek nisu dobro razbirale obrise oko nje.

—   Ništa ne brini. Posao dobro ide, pa smo proširili prostorije. Nažalost. Naći ćemo mesta i za usisivač. Pođi za mnom.

*

Mladić je uzeo jarko crvenu jabuku sa obližnje police, zagrizao je i krenuo kroz uzani hodnik. Prošli su kroz nekoliko vrata kad ju je upitao:

—   Da li želiš da sahraniš svoju vezu ili bi više volela da je izložimo u našem mauzoleju?

—   Nisam sigurna…

—   Želiš li da pogledaš i jedno i drugo, pa da se odlučiš?

—   Ako nije problem.

Otkinuo je zubima džinovsko parče jabuke. Samo je uspeo da odmahne glavom i slegne rukama, što je devojka shvatila kao znak odobravanja.

*

Ušla je u veliki vrt koji je bio ispunjen jednakim nadgrobnim spomenicima. Ni na jednom od njih nisu stajala imena, već datumi kada je veza nastala i kada je nestala. Svaki od njih je imao uklesanu poruku nalik epitafu. Bacila je pogled na spomenik najbliži njoj, «Sve što je ostalo od naše velike ljubavi je moje špansko državljanstvo».

Šetala je grobljem veza i pokušavala da zamisli sve te ljude koji su se, kao i ona, prevarilimišlju da su našli srodnu dušu.

Svaki od natpisa ju je iznova ujedao za srce. «Smejali smo se dajući imena poslednjim belim krvnim zrncima koji su vodili bitku u njeno ime protiv raka. Nakon nešto više od godinu dana, Miroslav, Živan i Dobrosav su izgubili rat za njen život».

Zavrtelo joj se u glavi. Sela je na hladnu, jesenju travu i čitala spomenike oko sebe. Mladić je zviždnuo. Pogledala ga je i u poslednjem času uspela da uhvati žutu jabuku koju joj je dobacio.

—   Pojedi nešto. Treba jesti u čast mrtvih, pa makar to bile i naše veze.

Razmišljala je kada je poslednji put nešto prezalogajila. Jutros? Juče? Prekjuče? Uzela je komadić jabuke i bezvoljno žvakala.

«Ukrala je sve moje stvari i prodala ih da bi se izvukla iz dugova. Ostalo mi je taman toliko za ovaj spomenik».

Prevrnula je očima i pomislila «kakva patetika, čoveče». Onda se setila da nosi usisivač kao metaforu za život koji je isisao iz nje i ugrizla se za usnu. Tiho je rekla sama za sebe:

—   Otišla sam dođavola!

*

Mladić je lizao lizalicu i vodio je kroz drugi hodnik. Razmišljala je kako je to prvi put da vidi odraslog čoveka, u kasnim dvadesetim, ili pak ranim tridesetim, kako liže lizalicu na groblju kao da je to najnormalnija radnja za utorak poslepodne. Uveo ju je u ogromnu prostoriju punu osvetljenih stalaka. Na svakom od njih, zaštićen staklom, stajao je po jedan predmet, a ispod je bila pločica sa datumom i natpisom.

Prvi predmet koji joj je privukao pažnju bio je razbijeni sat zaustavljen na 8.30 ili možda 20.30. Na ugraviranoj pločici pisalo je « 2010-2012 Uvek se vraćala mužu u ovo vreme. Poslednji put nisam mogla da se kontrolišem. Za nas je vreme stalo, dok za njih još uvek teče».

Iza jedne vitrine stajao je poluspakovan ili poluraspakovan kofer. «Pakovali smo se za odmor. Otišao je po kutiju cigareta. Nikad se više nije vratio, samo mi je poslao SMS da je sa nama gotovo.»

Šetala je kroz najdublje čuvane tajne njenih sugrađana. S vremena na vreme bi čula šuškanje iz ugla. Mladić je neprestano nešto žvakao. Ovaj put sedeo je u uglu i solio avokado. Namrštila se pri pomisli da neko može da jede zasoljeni avokado posle lizalice, ali nije želela da ulazi u raspravu sa njim.

Za oko joj je zapala roze perika. Približila se natpisu. «Raskinuo je sa mnom na maskenbalu koji smo pravili za doček Nove godine. Kada je shvatio da smo oboje obučeni kao Natali Portman iz Closer, poludeo je.»

Nasmejala se. Pogledala je u usisivač koji je vukla za sobom.

Počela je histerično da se smeje. Njen zvonki smeh odjekivao je praznom prostorijom. Mladić je po prvi put podigao pogled sa avokada, razmišljajući da li da zove hitnu pomoć ili da beži glavom bez obzira. Devojka nije mogla da se zaustavi. Smejala se za sve protekle mesece, za sve svađe, za sve suze, za sve ove ljude koji su prolazili kroz isto što i ona, za sve one koji su mislili da neće moći da se oprave. Smejala se sve glasnije i glasnije. SMEJALA SE!

Mladić je ustao sa poda i obazrivo joj prišao. Navikao je da ljudi plaču pred njim, ali napad smeha mu je bio potpuno stran. Obrisao je zelene ruke o crne farmerke i potapšao devojku po ramenu.

—   Jesi li dobro? Želiš li malo vode?

Devojka je obrisala suze od smeha, udahnula duboko nekoliko puta da se povrati i zamolila ga za papir i olovku.

Sa osmehom na licu pisala je kitnjastim rukopisom po hartiji.

—   Zamolila bih te da ovo okačiš na neko vidno mesto. Ne zanima me koliko košta. Pošalji mi račun kad stigneš.

Okrenula se i izašla napolje. Mladić je čitao poluotvorenih usta u šoku.

« 1. Ako ste već odlučili da je ta osoba Vaša srodna duša i ako ste toliko pogrešili u proceni, nemojte praviti smak sveta oko toga! Znaci su bili tu, ali niste obraćali pažnju. Verovatno ste sami krivi. A ako niste, onda opet ništa niste mogli da promenite.

2. Ne slušajte suviše savete onih kojima je srce iščupano. Svako živi svoju priču i svako Vašu može samo donekle razumeti.

3. Ako Vam se više sviđa savet pod brojem dva, onda zaboravite na prvi, a samim tim i na drugi i treći. »

Mladić je zbunjeno iznova iščitavao poruku.

Ulicom se udaljavalo ritmično zvrndanje usisivača.

Autorka: Marina Prohaska

Fotografije: pinterst.com