29 sep Gde je sad moj Beograd?

„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu.“ čuvena je rečenica Duška Radovića, koja se gromoglasno širila sa vrha Beograđanke. Beograd… ili ga voliš, ili ne, sredine nema. Beograd ne voli samo onaj ko ga ne poznaje, verujte mi na reč.

Kada sam se 2005. godine doselio u Beograd iz svog voljenog Kragujevca, godinu dana nisam izlazio iz stana. Nisam mogao da podnesem gužvu u prevozu, red u pošti, red u marketu, čak red i u pekari za burek sa sirom. Nisam razumeo gde svi ti ljudi žure? Uskaču iz prevoza u prevoz, ulice pune automobila, trotoari prepuni ljudi u odelima, sa akt-tašnama, prepuni studenata, đaka, penzionera. Gde god da kreneš, znaš da ćeš biti guran, gažen, psovan, vređan. Zašto onda izlaziti na ulicu koja te ugnjetava? To je prvi utisak jednog provincijalca koji se nalazi u velikom gradu, i još uvek ne poznaje čari istog.

Jednog dana sam rešio da shvatim zašto su toliki boemi, pesnici, glumci, slikari i ostali umetnici crpeli inspiraciju za svoj rad upravo iz ovog grada. Morao sam da nađem lepotu Beograda. Nisam ni bio svestan da je svuda oko mene i u meni. Počeo sam da se šetam ulicama  Beograda. Godinu dana sam se šetao i tražio. Šetao sam se mokrim ulicama, snežnim trotoarima, sunčanim parkovima, od naselja do naselja, od kafane do kafane, od pozorišta do pozorišta… Vreme je brzo prolazilo, a u mojim očima su se smenjivala godišnja doba i Beograd u njima. Zavoleo sam Beograd! Mislio sam da nikada neću moći da ga napustim. Postao je moj grad, moj život, moja inspiracija. Nije se to desilo odjednom, pa ipak, sada kada se setim… osećam kao da sam ga zavoleo u jednom danu, jednom trenutku. Pitao sam se da li ću ikada moći bez Knez Mihailove, Kalemegdana, Gradske biblioteka, beogradskih kafana. Voleo sam da pijem kafu u malim starim kafanama, koje su najviše podsećale na one bistroe na autobuskim stanicama. Voleo sam da slušam priče starih Beograđana, a pored njih sam još više zavoleo taj grad.

Godine u Beogradu donele su mi i neka najveća prijateljstva, prijateljstva koja su, verujem, za života. Doneo mi je toliko novih ljubavi, a sa njima isto toliko sreće, radosti, tuge, bola, suza i osmeha. Jednog dana sam napustio Beograd. Otišao sam daleko, na zapad, u potrazi za još boljim životom, lepšim gradom, novim ljubavima. A onda je počelo sve da mi nedostaje. Gužva u prevozu, red u pošti, red u marketu… Nedostajao mi je čak i red u pekari, iako u njoj nije postojao burek sa sirom. Nisam razumeo sve te fine ljude. Zašto me niko na ulici ne gura, zašto me niko ne gazi, ne psuje, zašto me niko ne voli u ovom novom gradu?!! Nisam našao nove prijatelje, nisam našao novu ljubav, nisam imao sa kim ni kafu da pijem, niti da čujem priče zbog kojih ću još više zavoleti taj grad.

Danas živim u svom selu, Kragujevac smatram rodnim gradom, dok Beograd ostaje „MOJ“ grad!

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije:webpublicapress.net, bonvoyage.rs