17 jun GDE JE DANAS TAJLER DARDEN? BORILAČKI KLUB ILI DRUŠTVENE MREŽE

Za većinu čitalaca bio je prvo film pa roman. Kod mene je nešto drugačije: prvo pozorišna predstava, pa roman – a film uopšte nisam gledao. Međutim, Čak Palanik u pogovoru svom romanu kaže da je prvo bila knjiga, pa tek onda film, nakon čega je krenula sva ona pomama izazvana replikama Tajlera Dardena. Hajde da verujemo piscu.

Prvo pravilo Borilačkog kluba, da se o Borilačkom klubu ne priča, ispoštovano je, ali samo kad je roman u pitanju. O filmu se ne samo govorilo nego je način života glavnih junaka duboko prodro u popularnu kulturu i donekle obeležio ako ne jednu generaciju, a ono bar jedan period njenog života. Tako je film Borilački klub postao neka vrsta leka za generaciju koja je krenula pogrešnim smerom a nije znala na kome da iskali sav svoj bes. Tajler Darden je tako postao svako od nas, naše drugo ja, onaj deo nas koji ima smelosti da se upusti u avanturu, da razbije stege i licemerne norme svakodnevice. Odavno se zna da je najčešća kočnica u ostvarenju snova – strah od neuspeha. Ako se mi plašimo, Tajler se ne plaši, hrabro ide i krči put našem uspehu, a nama ostaje da samo pokupimo lovorike. Pritom nam Tajler dozvoljava da na njemu istresemo svu negativnu energiju koja se u nama godinama sakupljala i taložila zahvaljujući neostvarenim ambicijama i životu koji ne živimo onako kako bismo to želeli. Simbolično, Tajler je i neka vrsta prethodnice samog pisca, njegova produžena ruka koja se obračunava sa malograđanskom kritikom i učmalom publikom. Ako je jasno da bez Tajlera, u današnjem svetu i društvu, nikako ne možemo, gde je onda on sada kada nam je najpotrebniji?

Tajler se, u godinama koje su nastupile, pretvorio u nešto čime smo svakodnevno okruženi. Pretvorio se u – društvene mreže. Jer gde drugde možemo reći sve što nam padne na pamet a da se ne plašimo posledica, gde se to možemo isprazniti i do kraja izjadati a da naša priča nikome ne dosadi, gde bilo koga možemo napasti a da ne budemo optuženi za klevetu, gde možemo slobodno i bez zazora reći svoj sud o bilo čemu a da ne moramo čvrsto stojati iza iznesenih stavova, gde nam je to dopušteno da se skrivamo iza nekog drugog imena (korisničkog), gde se možemo do mile volje hvalisati i ubirati pohvale za koje i sami znamo da nisu iskrene mada ipak hrane naš ego, gde možemo danas živeti drugi i uspešniji život ako ne na društvenim mrežama? Tajler Darden vratio se opasniji nego što smo mislili ikada da može biti. Više se tu ne radi o fizičkom pražnjenju po zamračenim i tajnim borilačkim klubovima, nego o danonoćnom psihičnom iscrpljivanju na internetu, koji nam zauzvrat daruje ne samo lažnu sigurnost, nego i nestvarni uspeh.

Roman Borilački klub potreban je danas Srbiji onako kako je pred kraj XX veka bio potreban Americi. Ne podseća li nas na nešto činjenica da glavni junak romana iz dana u dan ide na posao, vraća se kući, ide na posao, vraća se kući, ide na posao – i tako pada ne samo u depresiju, nego i u šizofreniju… Ne osetimo li jezu kad na jednom mestu u knjizi pročitamo da najpametniji i najjači ljudi sipaju benzin i konobarišu? Ne setimo li se svakodnevnog televizijskog programa nakon rečenice da su nas reklame ubedile kako ćemo svi jednog dana biti popularni? Ne bacimo li bar jedan ovlašan i žalostan pogled na dnevnu sobu naših roditelja kad pročitamo da su generacije radile poslove koje mrze samo da bi kupovale ono što im ustvari nije ni potrebno? Ne uplašimo li se samih sebe kad vidimo da glavni junak u dubini duše želi da uništi sve ono lepo što nikada neće moći da poseduje? Ne zapitamo li se ponekad da li je gore ništavilo od pakla, da li je gore ne činiti ništa i biti anoniman, ili pak činiti zlo a biti slavan, kad već ne možemo doći na red (od tatinih i maminih sinova) da radimo ono što volimo i tako se proslavimo dobrim delima?

To su srednja deca Boga u Americi, kako Palanik kaže, ali to je i danas srednja klasa u Srbiji, poštena, a anonimna, pametna, a neambiciozna, željna svestranosti, a opet ukalupljena u norme malograđanske svakodnevice. Jedino bekstvo i jedini spas postale su društvene mreže, gde anonimni na momente postaju poznati i voljeni, a neuspešni prividno, ali samo prividno ostvaruju svoje davnašnje snove.

Čuvajmo se Tajlera Dardena, jer videli smo da uspeh može biti i Pirova pobeda, ali ne njegova nego naša. Jer mi, a ne Tajler, snosimo sve posledice, pa ponekad dobijemo i lovorike, ali često bivamo i kažnjeni što smo život prepustili nestvarnom, virtualnom svetu.

Autor: Dušan Milijić

Fotografija: laguna.rs