25 nov Fragmenti šupljih dana (treći deo)

…zvonio sam sa upornošću jednog magarca celih pet minuta, nakon čega se Goksi najzad smilovao i otvorio mi vrata.

Izgledao je mnogo gore nego inače. Ispod zakrvavljenih očiju, ne pitaj koje boje jer to više ni sam Goksi ne zna, visile su dve sivkaste kese. Lice mu je bilo ispijeno i bledo, kao da se nekakav džinovski komarac sladio njime cele noći, tako da mu je nos, koji je bio poveći, izgledao još veći. Dobri stari Goksi, Pinokijev brat od tetke.

Na sebi je imao majicu na kojoj je nekada pisalo „Fuck the system”, ali je od silnog pranja taj natpis izbledeo, gaće domaćinke koje su, sudeći po žutoj boji s preda i, kako sam kasnije imao čast da vidim, simpatično-govnjivo-braonkastoj boji otpozadi, bile zrele za kremiranje, kao potencijalni izvor zaraze koja bi mogla da uništi celu jebenu planetu. Raznobojne čarape na njegovim nožurdama su smrdele kao hiljadu vojničkih prdeža, sa jedne od njih mi se cerilo izdeformisano lice Mikija Mausa.

Pre nego što sam uspeo da se oporavim od šoka, progovorim (u nadi da neću ispovraćati pastrmke koje sam imao za ručak) i na najbezbolniji način skrenem Goksiju pažnju na njegov tragikomični izgled, počeo je da urla na mene:

– Zašto, zašto si to uradio, mater ti jebeeem!?

– Šta sam uradio? – odgovorio sam krajnje smireno, naviknut na takva i slična sranja.

Goksi je počeo da maše rukama kao da se brani od cele kolonije pčela.

– Uplašio si ga i on je pobegao, više neće da se igra sa mnooom! – prodrao se plačnim glasom razmaženog deteta koje ne može da nađe svoju zvečku.

– Koga sam to uplašio, Goksi? Ovde nema nikoga, istripovao si se, brate.

Ništa mi nije odgovorio, samo je počeo da trči po sobi kao ludak.

Prvo je skočio na fotelju, pa sa fotelje na trosed, pa opet na fotelju, pa se onda popeo na sto. Izgledao je i zabrinuto i besno i tužno, i sve to u isto vreme.

Izgledao je kao čovek koji uporno gleda u nebo i čeka kometu koja treba da se pojavi tek za dvadeset godina. Odjednom se udario rukom po čelu, kao da se setio nečega, skočio je sa stola i pritrčao do svog prastarog dvokrilnog ormana, koji se otvarao teže nego kaluđeričino međunožje. Toliko jako je pokušao da ga otvori da se jedno krilo odvalilo i uz tresak palo na zemlju.

– Aaaaa, tuuu siii, dođi, maleni – govorio je razdragano vazduhu, dok mu je na usnama lebdeo blaženi osmeh kretena – hodi, jednorože, priđi, jednorože…

Dooobro. Pomislio sam da je došlo pravo vreme da se pokupim i odem, a i da se sa Goksijem ne viđam neko vreme, nekih deset godina, zapravo.

– Čuj, Goksi, idem ja polako. Zovi me ako ti slučajno nešto zatreba. Zbogom.

Drogirani majmun je promrmljao nešto što je zvučalo kao pozdrav i nastavio da gleda u prazan orman, rukama je pravio pokrete po vazduhu kao da mazi nekog povećeg psa. Goksi je imao imaginarnog prijatelja, kojeg je očigledno čuvao ispod svog hipotalamusa.

Pre nego što sam izašao iz stana, čuo sam ga kako nežnim i, možda sam samo umislio, napaljenim glasićem šapuće:

– Najzad smo ostali sami, maleni, tatica više neće dopustiti da te iko ikada onako isprepada. Ko je najbolji jednorog na svetu? Paaa daaa, ti si najbolji. Oh, to me golica… oh, neee… pazi, pazi… ne želiš valjda da otkineš jaja svom tatici, zar ne, jednorože?…

Dosta mi je bilo tog bolesnog sranja, istrčao sam iz stana kao da me ganjaju inkvizitori. Da sam kojim slučajem bio prinuđen da slušam njegova baljezganja samo još jedan minut – jedan od nas dvojice bi izleteo kroz prozor, zajedno sa jednorogom. A Goksijev stan se nalazio na šestom spratu. Izašao sam na ulicu, zapalio sam cigaretu, obećao samom sebi po ko zna koji put da ću bataliti piće i drogu, i odlučio da potražim Kristinu…

…sranje, izgleda da ću se večno vrteti u krug…

Autor: Darko Stanković

Fotografije: whicdn.com, vk.com, favim.com