24 nov Fragmenti šupljih dana (drugi deo)

… Kristina i ja smo se već pola sata izležavali goli u krevetu.

Ja sam blenuo u svoj minijaturni televizor, koji sam inače kupio na buvljaku od nekog matorog za celih 1000 dinara, i pretvarao se da me veoma zanima sudbina neke sirote meksičke drolje, koja će na kraju, po svim zakonima latino sapunice, naslediti milione pezosa i odvojiti najboljeg frajera u seriji. Kristina je samo ćutala, s vremena na vreme uzdisala, i, verovatno, u sebi proklinjala dan kad je prvi put ugledala moje ružno lice. Da sam bio kojim slučajem budista verovatno bih se uplašio da mi aura ne izbledi od tolike negativne energije. Ovako sam, kao samoproklamovani ateista, samo otvorio novu limenku piva, za koje sam se strogo starao da mi uvek bude pri ruci, i nastavio da gledam sifone zle maćehe one, gore već spomenute, sinjorite. Zamislio sam gomilu razularenih feminstkinja u svojoj sobi kako na sav glas urlaju na mene:

„Sviiinjo!!! Sviiinjo!!! Sviiinjo!!!”

Moje imaginarne krvnice su imale sve pravo ovoga sveta da me tako nazovu, ja jesam svinja, prljavo balkansko goveče koje nije u stanju ni sopstvenu devojku da zadovolji, a ovamo mašta o seksu sa egzotičnom cicom, ženom tamo nekog čika brke sa sombrerom. Nije tačno da Kristina nije znala šta može i koliko može da očekuje od mene, ali problem je bio u tome što sam ovoga puta stvarno nadmašio samog sebe. Oborio sam svoj neslavni lični rekord u brzini i uspeo da dostignem Kilimandžaro u roku od nepunih dva minuta. Izgleda da preterano druženje sa Goksijem, ma koliko ono bilo zabavno, i nije bilo baš najbolji način da unapredim svoje seksualne sposobnosti. Skupio sam hrabrost i stidljivo pogledao Kristinu. Sirota devojka je imala izraz na licu u fazonu: „Crklo mi je nešto gadno u ustima.”

Bilo mi je strašno žao. Pokušao sam da se „napravim Englez” i upitao je nešto u fazonu: „Dušo, šta ti je?”, ili: „Draga, šta te muči?”, ni ne sećam se više, u svakom slučaju, u toj situaciji je takva pitanja mogao da postavi samo lik čija je inteligencija manja od inteligencije retardirane amebe. Naravno, to je bila kap koja je prelila čašu, govno koje je zapušilo WC šolju, eho koji je izazvao lavinu, i na mene se istog momenta sručilo drvlje i kamenje.

Kristina mi je nasapunjala nos svim mojim manama: i mojim retko opranim nogama, i još ređe opranim čarapama, i mirisom piva koji je izbijao iz moje kože čak i kada nisam pijan (posle jednog popijenog pivskog Atlantika, to se moglo i očekivati), i mojim lošim odnosom prema njenim drugaricama (e, tu ja nisam ništa kriv, drugarice su joj bile kurve, to je fakat), i što sam jednom kad smo spavali prdnuo sa okrenutim dupetom prema njoj (ona je to nazvala nepoštovanjem, a ja to zovem prirodnom ljudskom potrebom), i što sam jednom prilikom nazvao njenog oca prljavom pijanicom (ona još uvek ne shvata da je to bio kompliment?!), i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje…

Mnogo je vode proteklo Dunavom dok nismo najzad došli do korena zajedničkog, a možda ipak samo mog problema. Ali, moje je strpljenje već bilo na izmaku. Ona jeste bila moja devojka, ali nismo mi zajedno ovce čuvali, pa da me onako unakazi.

Iskoristio sam kratki predah koji mi je Majčica Priroda podarila (pa čak je i Kristina morala da ućuti kako bi udahnula vazduh) i krenuo u kontranapad.

Nazvao sam je nimfomankom, izrazio svoju sumnju da me vara, ponovio uvrede na račun njenih drugarica, kevu sam joj nazvao uobraženom tikvom koja maltretira onu dobru dušicu od svog muža, i… ukratko, ispao sam najveći som na svetu.

Počela je da plače i rida kao Hekuba nad Hektorom. Sve sam mogao da očekujem, ali tako burnu reakciju na svoje reči – nisam, pa nije nam to bila ni prva ni najgora svađa do tada. Oko srca mi se stegao obruč kajanja i samoprekora. Prišao sam joj i pokušao da je poljubim i utešim u stilu Frenkija Sinatre. Kao posledicu te nesmotrenosti još uvek imam ožiljak na licu i doživotnu traumu.

Kada sam joj se približio, uživljen u ulogu latinskog ljubavnika, skočila je na mene kao besni buldog i počela da me grebe po licu. Osećao sam se bespomoćno, drugačije bi bilo da sam na sebi imao barem pantalone. Ovako sam svu svoju odbranu usredsredio na svoju mlitavu alatku, a ostale delove tela ostavio na milost i nemilost kandžama harpije, u koju se pretvorila moja mala, nežna devojčica…

… dok se Kristina oblačila i „jebala mi sve po spisku”, ja sam bio u krevetu sa ćebetom preko glave, taj trik sam naučio još kao klinac, čudovišta iz mojih noćnih mora su provereno nestajala pod magijom moje čarobne benkice.

Ali ne i Kristina. Kada se obukla, postala je još opasnija. Dohvatila je kesu sa mojim limenkama, koja se nalazila pored kreveta, i bacila je kroz prozor. Duša me je bolela dok su hladne limenke piva odzvanjale ispod mog prozora, kao da me zovu:

„Zbogom, prijatelju, vidimo se u velikoj pivnici na nebu!”

E, a onda je na red došao i moj sirotinjski televizor.

– Neeee, ostavi mi barem njega!!! Imaj srca!!! Šta ću ja da radim bez njega po ceo dan?!

Urliknuo sam poput ranjene zveri.

Prekasno, jedna za mene možda najdragocenija stvar u životu je ležala beskorisna, u krhotinama, na pločniku ispod mog prozora.

Kučka je znala da počinje SP u fudbalu, znala je gde najviše boli…

… kada je napokon završila sa uništavanjem moje bedne imovine, Kristina je, očigledno zadovoljna i preporođena, napustila privremeno moj mali svet. Čim je otišla, skočio sam iz kreveta i pogledao kroz prozor, da lociram svoje pivske limenke i krenem u spasavanje. Na moje olakšanje, izgledale su poprilično čitave. Pogledao sam u nebo i dan je ponovo bio lep.

Nažalost, sreća je jebeno prolazna kategorija!

Neka dva odrpana klinca su se pojavila iza ćoška, malo razgledala ono što je nekada bio moj televizor, i onda su izvalili pivo.

– Mali, ne diraj to pivo! Čuješ šta ti kažem, nemoj da vam sad siđem dole!

Znao sam da uzalud trošim glasne žice, bile su to dve male propalice, a takve boli tuki za sve. Znam, zato što sam i ja sam takav bio u njihovim godinama. Ipak, za pivo je vredelo probati.

– Ma puši ga, matori! – bilo je to kao da slušam svoj sopstveni glas, kakav je bio pre jedno deset godina. Počeo sam da verujem u karmu, sve zlo koje sam u životu počinio počelo je sada da mi se vraća, i to sa kamatom…

… počeo sam ozbiljno da očajavam bez piva i televizora kada sam, sasvim slučajno, ugledao jednu limenku ispod stola. Kada je Kristina besno podigla kesu sa limenkama ova je verovatno ispala i otkotrljala se ispod stola, daleko od njenih antialkoholičarskih šapa. Što se mene tiče – mogla je dobiti noge pa sama pobeći, mogli su je tamo teleportovati vanzemaljci, mogla je biti novi dom za Aladinovog duha, bitno je da je bila tu. Pivo je bilo mlako, ali još uvek dobro. Popio sam ga u nekoliko džinovskih gutljaja, prišao prozoru i pogledao u nebo.

Dan je ponovo bio lep…

Autor: Darko Stanković

Fotografije:wehertit.com, favim.com