25 apr Eutanazija osećanja

Zgusnulo se nebo, sivo i podmuklo, zbralo se nad žalosnom glavom i svoje je ljutnje gromom počelo da beleži. I ne bi bilo loše, zaista ne bi, ako ubistvo osećanja proprati gola i razuzdana kiša. Da krv spere silom svog udarca, da se nakon eutanazije ništa drugo osim kiše ne upamti. Nek pljušti, nek samo bude glasna, neka se čuje jače od svega što se voljno i primorano napušta. Samo nek se snagom ljušti, nek se smlati, i u zemlju nek prodre dok se pobacuje zakržljali plod iz grudi; i nek nadjača cijuk smrti i nek se isti, od dubokog glasa kiše, ne čuje.

Uzeću oštricu kojom je mesec katkad zasečen, ili ću ipak samo ruke svoje pod grudi da uvučem; stegnuću svim svojim sve što je moje, stisnuću ga kao da je tuđe, al’ sačekaću pre toga da, tiho u osuđenom miru boljke, zadnje izgovori.

– Ja, moja ljubav, moja, izdata jednog Maja, ljubav, svi moji utrnuli osećaji svezani o nemoć i sva moja ozlojeđena osećanja što se usmrćena prave živa, i sve moje izglodane kosti čekanjem i sve moje ljubljene, al’ posle njegovih, ipak netaknute usne, i sva moja modra tela neosetno pala kao žrtve na krevetima, koje ni ne poznajem, zarad uzaludnih pokušaja bega od svega što ih poplavelim čini, svako moje sećanje što se ne kruni o vreme, svaki pušteni moj glas niz polje zanemelih duša; ja, moja ljubav, moja izdata ljubav, moja osećanja voljno podležu eutanaziji istih.

Jer dođe posle ljubavi dan kad jedino preostalo jeste osmeh. Sva zla su okušena, sve tuge su već užiljene, sva je nemoć drevna, duboka i iznemogla, svako je zlo niz tebe prošlo i više ne možeš da ga biraš kad je ono već jednom biralo tebe. Tad ostane jedna jedina mogućnost još neutrošena – osmeh. Tad dođe dan kad i sam odeš od sveg što je od tebe već otišlo. I ne bole samo, to znaj, koraci onih koji od tebe odlaze, zaboli ponajviše kada napušten odeš i ti; kad ruku digneš na sve što osećaš da bi nadalje osećao više, da bi osećao uopšte.

I ne bi stvarno bilo loše da sune se kiša odšivši rez porodilje neba, ne bi stvarno bilo zlo da, dok ubijam sve što mi skučeno živi u grudima, omlati kiša – načiniće jednu smrt tišom; a smrt je neupamćena ako je tiha.

Neka pada dok oružije biram, dok oprtoštajnu besedu prošlosti govorim, dok golim rukama golotinju osećanja morim, dok vrištim i dok me boli, dok ubijajući deo sebe neizbežno gledam slike jednog života, dok iste, umeškoljene u toplo mojih patnji, ne žele životom život bez tebe da plate, dok me, svesne svog kraja, bahato varaju nadom da ćeš doći, dok ih ne budem slušala; jer, na vidiku je osmeh, ja moram do njega, jer je on jedina preostala mogućnost – još samo da upokojim osećanja, još samo da padne kiša.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografije: pinterest.com