11 jun Esencija malih ljudi

Luiđi Boče, otelotvorenje italijanske Lombardije, koja tragovima patiniranih pejzaža miruje u severnim delovima italijanske kolevke misticizma i mudrosti. Provincija Vareze, jezerska dolina, postojbina je njegovog prethodnog života, koji je ispunjavao ulogom amalina, poljoprivrednika koji je izdržavao sopstvenu porodicu negovanjem zelenih vrtova u Lago Mađore, usidren na ostrvima Boromeo. Sa ženom i dva sina uspeva da pređe u Milano, gde 1919. godine, poput letnjih kiša nadolazi talas fašističkog uređenja, nakon čega je u silovitoj borbi za opstanak sopstvene porodice, otac, muž i bespoštedni borac za pravdu proteran u puste prevoje Monte Marmontana. Započevši strahoviti spust, dospeo je u jezersko mestašce Gravedona. Prepušten dubinama samotnjaštva, umire i napušta ovozemaljske brige, poput poljoprivrednika koji zaboravlja jalove oranice.

***

Gaetan Adamua, plod Etiopije, pustih i neprijateljskih teritorija čije naličje presecaju putanje neretkih karavana. Kolevka čovečanstva, beše njegova postojbina u kojoj je podučavao decu u oratorskoj misiji, zadovoljan njihovim gladnim pogledima koji bi u svoju srž upijali znanje iz sveta, poput izbrazdanog zemljišta u dolini Plavog Nila.

Stvorio je sopstveni „raj na zemlji“, dopuštajući učenicima da nadmudre učitelja. Katastrofalna suša nastupila je davne 1915. godine u priobalnom mestu Bahir Dar koje se pružalo sa južnog bedra jezera Tana, odnevši plodonosne useve i znanje nebeskog sluge, koji je napokon počivao u predelima sopstvenog raja sa čijih je grudi pepeo ponirao u dubine Plavog Nila, zapečativši za sobom povest o požaru koji je progutao raj, raj koji beše ništa do pakao.

***

Vladimir Ilič, dete velike Rusije, stanovnik Severnog Vavilona – Moskve, grada bujne kulturne tradicije, beše jedan od davnih doajena ruske činovničke povesti. Živeo je u tipičnim moskovskim kućama sačinjenim od nacionalnog blaga, drveta. Sve u njegovom životu naizgled beše uobičajeno, rutinski uvežbano, očigledno… Pak, mladi Vladimir Ilič živeo je dvostrukim životom. Danju bi marširao širokim tajgama i tundrama, čuvajući gulage političkih vlastodržaca, ali u okrilju zvezdanih noći pretvarao bi se u veličanstvenu ženu, bujnog poprsja i snažnih kurvatura, zavodeći muškarce njegovog, činovničkog, soja. Beše razotkriven tokom pozne polovine dvadesetog veka u kurtizanskim odajama u samom podnožju sabornog hrama Sveti Vasilije Blaženi, nakon što je prijatelj iz detinjstva, činovnik Servnjikov, uočio mrlju boje bele kafe ispod donje usne razuzdane kurtizane, osudivši prijatelja na večne gulage u čijoj bi utrobi marširao u godinama vojne službe. Činovnik Vladimir Ilič klečao je u sabornom hramu Svetog Vasilija Blaženog, tražeći oprost i tek pošto je osetio kako njegova molitva biva uslišena, uočio je metak koji je napuštao njegovu glavu kroz mrlju boje bele kafe, ispod donje usne činovničke kurtizane. Iznad njegovog tela dim je skrivao puščanu cev, otkrivajući lik prijatelja iz detinjstva, činovnika Servnjikova.

***

Fiorelo Mahekodoteri, starac koji je naseljavao prostore Male Venecije, Venecuele, na čijim je obalama 1498. godine uzdisao Kristofer Kolumbo. Mala Venecija Alonsa de Oheda iz posade Ameriga Vespučija, dom je veličanstvenom jezeru Marakajbo koje sa sobom donosi na svet jednog od prvih svedoka obistinjavanja mitske legendarnosti El Dorada. Starac Fiorelo tragao je za zlatom, želeći da napoji svoje oči njegovim serafimskim bojama. Jednog vrelog jutra 1917. godine Indijanac Fiorelo Mahekodoteri naišao je na pukotinu u zemlji iz koje se širio miris nepoznat na prostorima rajske Venecuele. Uklanjajući grumen po grumen, staračkim očima ugledao je zlato koje beše crno, crno poput najdubljih snova njegovog plemena. Uvređen razornim mirisom nafte, starac Mahekodoteri želeo je sa sebe sprati greh, trulo tkivo zemljine utrobe, nesvestan pronalaska koji će uticati na položaj njegove postojbine u bliskoj budućnosti. 1917. godine, starac je poput anđeoske prilike napustio vrhove veličanstvenog vodopada, poslednji pogled uputivši snažnom masivu Kordiljera de Merida.Šesnaest godina kasnije, američki pilot Džejms Ejndžel otkrio je vrtoglave visine vodopadaAnhel, ne naslutivši da u njegovom podnožju počiva anđeo koji je pronašao El Dorado.

***

Dante Orhus, potomak je Danske, zemlje mnogobrojnih fjordova i ostrva koja su naseljavali miroljubivi stanovnici severa. U poznim godinama, u snažnim vodama kopenhagenskog frojda izgubio je usvojenu kćer koju je progutala hladna dubina Baltičkog mora. Godinama nakon njenog nestanka, gospodin Orhus hodao je pustim obalama dozivajući izgubljeno dete, čitajući Andersenove bajke u bučnom, simfoničnom, saglasju sa talasima. Čitajući Malu sirenu zapazio je čudnu pojavu. Naime, melodija bi plavila rasplinute pučine, talasi nežno romorili u suton, pak, gospodin Orhus mogao je načuti glas mlade devojke. Svake sedmice, subotom, odlazio bi na mesto sa kojeg je mlada devojka kročila u čeljusti mora, ne osvrnuvši se. 1913. godine, prilazio je obali nadomak kopenhagenskog gradskog pristaništa. Ugledavši bronzani spomenik mlade devojke, sirene, osetio je vrelinu suze koja se nežno skotrljala niz njegov obraz. Edvard Eriksen, tvorac neverovatnog spomenika, prolazeći gradskim pristaništem jedne maglovite subote u jutarnjim časovima, uočio je starca koji je milovao kosu Male sirene.

***

Robert Šmit, povijen bajkovitim predelima bavarskih visoravni i planina, živeo je u najvišoj kuli romantičnog zamka Nojšvanštajn. Nakon što je njegova žena ubijena postao je zatočenik oble odaje zamka koji je gledao na obale jezera Alpze. Zamak Nojšvanštajn, arhitektonsko čudo Ludviga II Bavarskog, čuvao je sećanje na dragu Rajnu Šmit, koja je prolazila ispod svodova snažne konstrukcije u čijoj je senci ležao Hohenšvangau. Obećao je sebi da će nakon godinu dana od njene smrti, izvršiti samoubistvo, jer život bez Rajne u njemu je rađao ništa do grimizno ništavilo. Dvanaest meseci bilo je neophodno da mladi Robert, rođen u Minhenu, postane tvorac najlepše ljubavne fabule koju su jalovi bavarski krajolici poznavali. Upotpunivši rukopis, Robert je napustio sigurnost prozorkog okna, skončavši u sterilnim hridima podno Nojšvanštajna. Legenda tvrdi da rukopis ispisan drhtavom šakom Roberta Šmita još uvek leži u praznim odajama monumentalne građevine, pak, nikada u celosti nije pročitan. Legenda kaže da su osobe, pronađene u najvišoj kuli zamka Nojšvanštajn, izgubile svoj život pod čudnim okolnostima, a na njihovim licima počivalo je ništavilo neostvarene ljubavi.

Autor: Galić Marko

Fotografije: facebook.com