24 nov Emotivni prtljag

– Šta ti nosiš u svom emotivnom prtljagu?

– Nesposobnost da zavolim ponovo.

– Uf.

– I crno. I zaobilaženje mesta koja me bole.

– Misliš da je poenta u zaobilaženju, ako već vučeš prtljag?

– Poenta je u tom mestu. Ono je uvek tu, a ne i neko zbog kog si na tom mestu. Zato ga i zaobilaziš, da se ne raspukneš.

– Znaš, meni su ta neka mesta – ulice.

– Zbog čega ih ti zaobilaziš?

– Zato što su to ulice od juče. A juče ne postoji. To juče je otišlo u božju mater. Postoji danas. Danas koje stvara sutra.

– Lepo je što vidiš sutra. Ima dosta onih koji se stalno vraćaju u prošlost.

Prošlost.

Promenljiva vrsta reči.

Poprilično.

Prošlost je priča koju pričamo sami sebi.

Priča zbog koje nam protutnji danas.

Priča zbog koje zaboravimo na sutra.

Poprilično.

Prvu rečenicu iz prethodnog pasusa sam ukrala.

Poprilično.

I ta krađa me je naterala da se više ne vraćam.

Da iskoračim iz sebe i iz prošlosti.

Da stegnem danas.

Od juče se sutra ne pravi.

I mogu da nastavim u ovom istom „vremenskom ritmu“.

Mogu da nastavim da filozofiram.

I mogu satima da analiziram ovaj dijalog sa početka teksta.

I dve devojčice koje su stvorile taj dijalog.

Jedna hoda pariškom kaldrmom.

Druga beogradskom.

Jedna šeta pored Sene.

Druga je zagledana u Savu.

I od te Sene i kaldrme mogu da napravim finu literarnu fikciju.

Ili reklamu za sapun.

Ili zaljubljeni par koji pleše blizu vode.

Ili brodić koji ostavlja trag.

Ali neću.

Jer je suština ta da je u ovo doba godine Sena prljava.

Suština je da to nije voda u kojoj uživaš.

Suština je da analiziram naš dijalog, zaobilaženja, ulice, reku i još milion stvari, kako ne bih pisala o njemu.

Jebeš fikciju.

Držala sam se gotovo junački do pred kraj teksta.

Jebeš fikciju.

Nedostaje mi.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Željko Jevtić