08 feb Ecce Homo Literatis

Ležao  sam budan u krevetu. Sklopljenih očiju, prizivajući svoju dragu iz sna da me povuče sebi. Svi moji povici nisu urodili plodom. Ostajala je nema. Ženska ćud ne popušta, čak i kada je plod mašte. Mašte sna, najlepše od svih. Pomiren sa činjenicom da sam nekud pogrešio i da će mi osveta doleteti svom silinom plime svesti, okrenuo sam se na leđa i otvorio oči. Grejao me je mrak. Osetio sam kako me preplavljuje i kako samo još moja koža stoji kao granica tmine u i van mog tela.

Ušuškan u to mračno ćebe, nisam ni primećivao mrmorenje, koje je dopiralo iz ugla moje sobe, ponavljajući se poput mantre. Znajući da tamo ničega nema, što bi pravilo takvu buku, svu silinu nerava sam slio u svoje desno uho. Naraslo je kao školjka i tada sam počeo da razaznajem slova, pa slogove, reči i rečenice.

Glasovi su bili raznoliki. Milozvučni i mladi ženski glas, hrapav i kašljucav glas namrgođenog starca, piskav,sladunjav i glas koji u jednom dahu može da prepriča ceo jedan život dečaka, mirišljav glasić trudnice, jednoličan, poražen glas vojnika. Sve se to guralo, preplitalo, dodirivalo i projektovalo do mene. Osetih kako mi se pod jezikom rađa dukat i od ukusa japanske jabuke poznadoh da te glasove znam. Rodili su se pre mene.

Moja duša je koji dan mlađa od mojih očiju, pa je požurila da se uveri da duhovi postoje. Oči su iskusne, one znaju da su duhovi sačinjeni od transparentne armature.

Upalio sam slavsku sveću sa natkasne i nanišanio zenicama ka plafonu, očekujući nevidljive senke. Na ispucalom plafonu, pukotine su ispisivale hebrejska, astečka, arapska slova. Zaboravio sam ih onomad u jednom slatkom snoviđenju, da ih nikad više ne nađem.

Trag pukotine prostirao se do police sa knjigama, odakle je galama i dolazila. Ustao sam iz kreveta, a moja je senka ostala da se grli sa mrakom ispod jorgana. Prišao sam, hodajući na prstima koji su se pretvorili u kopita, a desnim krilom sam prešao preko naslova po knjigama.

Osetio sam kako knjige predu. Galama je postajala sve glasnija.

Ispod jedne od njih stvarala se barica krvi. Druga je otpuštajući listove želela da sa treće police skoči, i skonča sa sobom. Treća je sa sebe stresala vino, peta  je sedela u uglu, dok joj je četvrta lepila pocepane korice. Neke su se svađale, jedna je bila na transfuziji. Stara, lomljiva knjižica, na koju sam i zaboravio stajala je ispred gomile novih, stamenih knjiga sa tvrdim povezom i zamuckujući nešto šaputala. Mnoge su plesale, neke plakale, a po koja je bila katatonična.

Prašina se razlegla sa svih njih, a prekrio ih je neki fluorescentni  oreol. Nisam se pomicao, dok me nije u lice pogodio jedan slog. Tek sam tada primetio kako svuda lete slova. Reči se prebacuju sa jedne police na drugu, a tranport pasusa i poglavlja teče fluidnije. Kao zauzeti mravi koji trčkaraju krvnim sudovima, reči su proticale. Neke od polica nisu podnosile teret, pa su podrhtavale, dok se saobraćaj ne bi primirio na njihovoj deonici.

Sav taj život dešavao se mimo mene. Timario sam tek narasle krljušti, kada me prenuo jedan duboki uzdah. Glas moje drage iz sna. Glas čist, uglačan i tužan dopirao je iz jedne od knjiga sa najniže police.

„Zdravo hodočasnče Letećeg Hrama. Zaboravio si me. Još pre toliko vremena si nameravao da me pročitaš, a ostavio si me ovde da trunem i propadam, nepročitana. Sigurno se ne sećaš ni kako smo se sreli. Ali to više nije ni važno. Imaš ti druge, mlađe,lepše knjige da čitaš. Samo znaj, sada te i ne želim. Svoje najbolje pasuse sam razdelila, a sa jednim romanom sa pete police sam zamenila imena nekih likova. Sada i ako me budeš imao, nećeš me imati onakvu kakvu si me kupio, već kakvom ja želim da me imaš. Zbogom.“

Osetio sam hladnoću. Strah od vode. Kraj hibenacije. Hrana mi se vratila u usta, na preživanje. Frktao sam. Kosa mi je osedela. Lik u ogledalu bila je veštica prerivena prištevima. Zubi su mi zamirisali na vlažno seno. Mrak je ispod haljine izvukao nož.

Probudio sam se. Sve je bilo na svom mestu. Knjige su ćutale, plafon nije bio pergament, a mene je prekrivala tanka koža. Seo sam na kraj kreveta i izbezumljeno gledao ispred sebe. Na najnižoj polici jedna knjižica se prigušeno cerekala. Uzeo sam je. Rekla je: „Zdravo hodočasniče.“

Pavićeve priče su za ljude sa puno mašte, „ostalo je za ostale“.

Posvećeno Miloradu Paviću, ovaplotiocu književnosti, Tvorcu Reči!

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: dragananikolic.blogspot.com, novinky.cz, evainternazionale.com