Dušo, nisam ja toliko jaka

13. februara 2017.

– Nisam dobro.

– Ej, bre! Ti, bre!

 

Ej, bre! Ti, bre! Dva najjača Žmuova argumenta u svakom razgovoru koji sadrži neku moju izmišljotinu. Ovog puta izmislila sam krizu „ženskog identiteta“.

 

– Ne tražim ti da me spasiš, samo da mi poveruješ kad ti kažem da nešto ne mogu.

 

Nekad je tako bilo lako da budeš žena. Trebalo je samo da budeš ženstvena. Da usvojiš neku društvenu paradigmu. Da kuvaš ukusna jela. Da se umiljkavaš kao mačka. Da osvajaš sobom.

Nit lepa, nit mršava. Samo harizmatična.

I ako je nekako moguće – slaba. Da ti muškarac pomaže, da te kao vodu na dlanu nosi. Da te spasi. Da te čuva.

Danas nije dovoljno da si SAMO to. Više su na ceni ove jake žene od kojih svi beže. Neukrotivo privlačne. One koje niko ne sme da osvaja, a kamoli spašava. Ova „slaba žena“ varijanta što hekla, kuva i trepće uglavnom je  i ona što zvoca.

Jasno, super žena radi sve što radi „slaba“. Al’ bez zvocanja. Zato se od nje sve i očekuje. Sa osmehom. E sad, kad si jaka žena, ono kao super, sa pravim super moćima, možeš baš lepo da preguraš dan. Ogrneš se optimizmom i nekom (ko bi ga znao odakle iskopanom) energijom i furaš.

Dok furaš, govoriš tiho i nosiš magiju sa sobom. Nema veze što te život glocka. Hodaš sa tajnim prostorijama za tugu, nervozu i ljutnju u sebi. Nosiš svoju ljubav kao krunu. Nosiš svoju sreću kao plašt. Kao da ti život ne može ništa. Sve dok ti jednog dana sva ta jačina ne procuri niz lice. Kroz suze.

– Nisi ti takva super žena. Ti si moja. Najsnažnije biće na planeti.

– Zvuči kao da sam vanzemaljac. Kao da umesto srca imam magičnu mašinu koja ispunjava želje i ne prestaje da radi.

– Pa ti i imaš magično srce.

Gleda me pravo u oči dok mi to govori. Oboje se pravimo da pelena male K. nije između nas.

– Dušo, nisam ja toliko jaka.

– Nisi. Jača si.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com