17 okt Drugi deo

– Izlečiti dušu pomoću čula, a čula pomoću duše.

-Dečače! Došao si!

-Naravno da jesam. Kako bih ovo mogao da propustim? Tvoje oduševljenje mojim dolaskom.

-Vidim nisi se promenio od prošlog puta.

-Nisi ni ti. Znači, Oskar Vajld. Zašto?

-„Slika Dorijana Greja“ mi je bila omiljena knjiga do nedavno. Sad je druga omiljena.

-Zašto? Volela bi da zauvek ostaneš takva kao danas?

-Nekada mi je pomisao da ću ostariti smetala, zato sam se stalno vraćala ovoj priči. Nisam znala koliko unutrašnji svet jedne osobe može uticati na njenu spoljašnjost. Mislila sam da su duša i telo odvojeni, ali sam pogrešila. Duša pamti, telo pamti. I jedno i drugo osećaju. Povezani su.

-Smem da te dotaknem? Mislim, da dotaknem tvoju ruku?

-Da…Zbunjena sam. Da.

-Nije ti jasno, zar ne?

-Ne.

-Ljudi podcenjuju rukovanje kao nešto što sasvim uobičajeno, sasvim nevažno. Ali tu se stvara magija. Tu između dlanova. Samo čekaj i videćeš.

-A kada se to desi, vratićeš mi ruku nazad?

-Možda.

-A ti? Šta ti misliš o Oskaru?

-Zanimljiva ličnost. Ciničan i arogantan.

-Ne. Zanimljiva ličnost. Tragičan. Divan. Da li mogu dobiti ruku nazad?

-Zašto? Neprijano ti je?

-Nije mi neprijatno, samo mi je neugodno.

-Sinonimi.

-Ruka, Dečače.

-Da, Smeško.

-Zašto si je poljubio?

-Jer sam potomak davno zaboravljenih vitezova!

-Hahahahahaha, izvini!

-Ništa, tvoj smeh je divan. Jesi osetila?

-Magiju? Nešto jesam osetila ali ne bih to nazvala magijom.

-Nego?

-Razmena energija.

-Divno. Može se svašta nešto razmenjivati.

-Dečače.

-Da, da, znam. Dakle knjige? Šta voliš da čitaš?

-Volim priče koje nešto zadiru, pomeraju granice duše, potresaju, nadražuju, skidaju slojeve.

-Hm, ovo je jače od mene.

-Ne sumnjam.

-Evo ja sam priča. Ja mogu sve to.

-I ja sam priča. I ona devojka tamo. I momak. Svi smo priče.

-Jedan nula za tebe.

-Doktor Hu.

-10?

-Ne, 11. Moj omiljeni.

-Da li je moguće?

-Šta tačno?

-Da si stvarna.

-Ne razumem.

-Nije bitno. Nego šta radiš u svom životu?

-Trenutno dišem. I pišem. Šetam dosta. Pijem kafu.

-Da li sam te čitao?

-Ne, mada si pokušao.

-Haahahah, mislim nešto tvoje Smeško.

-Ne verujem da jesi.

-Pa daj mi.

-Možda. Jednom.

-Držim te za reč, iako bih te držao i u bukvalnom smislu.

-Hej!

-Ali to je tačno. Mada poštujem tvoj stav. Zanimljivo te je nervirati.

-Hvala. Vidim da jeste.

-Kako zvučiš?

-Kao Koen, Rajs, Aciman….pokušavam da budem ja, sa svim svojim inspiracijama.

-Ja bih to rado pročitao!

-Verujem da bi. Možda sledeći put.

-Ti želiš da me vidiš sledeći put?

-Da. Zašto da ne? Nisi toliko strašan.

-A ti jesi luda.

-Znam.

-Šta te privlači takvim osobama?

-Kakvim?

-Onim koji te inspirišu.

-O Koenu smo pričali prošli put. Rajs, on je hodajuća nežnost. Aciman se usadio duboko u moju dušu i skidao delić po delić.

-Kako to? I oprosti na mom pitanju, ali nisam siguran ko je to.

-U redu je. Ne moraš ti sve da znaš!

-Auć! To boli. Ali nastavi.

-Preživećeš. Dakle, Aciman je autor knjige koja je zamenila Dorijana, i zove se „Call me by your name“.

-Dobro…

-I u ovoj knjizi je tako divno opisao kako je kada želiš nekog od glave do pete, kako je kada nisi siguran da li te strah tera napred ili želja da uradiš nešto, kako to izgleda kada zamišljaš svake noći nekoga i kada jutro dođe, sve o čemu razmišljaš su načini kako da dopreš do te neke osobe.

-Hmm…ne znam šta da kažem. Sledeći put moraš poneti svoje spise. Ja to moram pročitati. A koga ti tako želiš?

-Njega.

-Da li on to zna?

-Mislim da zna. Ali je lakše ako se pravi da nije tako.

-Pobogu, zašto?

-Da li ti se ikada desilo da razmišljaš o nečemu, i to postoji samo u tvojoj glavi i tu je sigurno, a onda izgovoriš to nešto naglas i to postane previše stvarno?

-Ne, ali razumem.

-Eto!

-U deliću trenutka si izgledala kao da si zaljubljena u njega.

-Možda jesam.

-Ali ga želiš.

-Da.

-Blago njemu.

-…. mora postojati i za tebe takva neka osoba! Koja te toliko inspiriše, budi, draži…

-Postojala je. Više ne.

-Ali!

-Ne volim da pričam o tome. Reći ću samo da je bila velika inspiracija.

-Ah, Dečače! Žao mi je. Volela bih da svi imaju tu neku osobu.

-Smeško, tvoje iskreno detinje oduševljenje je divna stvar.

-Hvala! Hajde da nazdravimo inspiraciji!

-Tvojoj, mojoj, opštoj!

-Neka zauvek živi i nikada ne prestane….

-….jer tako nastaju dela veća od nas samih.

Autorka: Tamara Petković

Fotografija: weheartit.com