05 mar Dragi dnevniče

Prilikom svakog pakovanja, soba se sama od sebe pretovi u Ali Babinu pećinu i zečiju rupu bez dna. Pokušavam da organizujem ćošak po ćošak, puštam Bajaginu “Daljinu, dim i prašinu” kao teranje kontri komšiji od čijih depresivnih pesama i meni počinje da nedostaje njegova devojka.

“Komšo, druže najbolji, živni malo! Uhvati je za ruku i dovedi je, inače pocrkaćemo svi sa tobom!”
“Ne može! Drži je za ruku neko drugi! Samo još danas…”
“Lažeš komšo! Već tri meseca je “samo još danas”…”

Znala sam napamet redosled pesama. Uzdahnula sam i zatvorila prozor. Stavljam slušalice u uši i počinjem da skakućem po sobi. Plivam u moru stvari i nalećem na nešto zeleno, malo, zabijeno u kutiju od starki. Izvlačim je odatle.

Zelena sveska, moj dnevnik koji sam počela da pišem pre četiri godine. Sela sam na kofer koji je odbijao svaki vid saradnje prilikom zatvaranja.

Dnevnici su opasna stvarčica, aparat za transfer blamaže. Nisu tu samo doživljali. Tu je sve što smeš da kažeš samo sebi, u sebi.

Ja se ne sećam sebe od pre četiri godine, ali dnevnik zna. Počela sam rečenicom, kao opomenu sebi prilikom svakog javljanja dnevniku: “Misli malo manje, živi malo više.” Jesam li?
Čitala sam i crvenela, smejala se i plakla.

Smešno mi je što sam bila ubeđena da će Dušana da raskine sa mnom posle tri nedelje.
Smešno je, jer dok čitam to, sedim na koferu koji pakujem da bih otišla do njega.
Smešno je, jer smo zajedno tri i po godine.
Ali sam bila ubeđena da je posle tri nedelje kraj.

Smešan mi je i momenat kada sam imala fizički napad, kada sam shvatila da sam se vezala za njega i da ne uspevam baš najbolje da zamislim budućnost, a da on nije tu negde, pored mene. Vezivanje je za mene tada bio konopac. Jednom se ispostavilo da je omča, sada je bila materijal za ljuljašku. Za dvoje.

Smešno mi je…

Za plakanje je od sreće, što je neko kroz te četiri godine grlio sve moje nesigurnosti, na njih pomalo (i opravdano) pizdeo, na kraju uspeo da ih slomi. Rekao mi je tog 29. marta 2013. godine: “Pa dobro, ti gradi zid oko sebe, ja ću da ga lomim, pa ćemo da vidimo ko će duže da izdrži.”

Podsetila sam se da je opravdano što sa nekim ljudima izbegavam kurtoazne kafice. Kafice, na kojima biraš reči. A ja bih radije da biram ljude, da ne bih morala da biram reči.
I neka sam.

Dobro je i što sam imala užasan period samoće, što sam se pitala i nadala da će se valjda i u tom Beogradu naći neki prijatelj i za mene. S kim neću morati da biram reči. Ko će moći da me istrpi.
Recimo neka Tamara.
Neka Bojana.
Neka Jovana i Miljana.
Neki Nikola i Varda i Stefan.

Smešno je što je ostala poslednja strana prazna, jer sam čekala da se desi neki fantastično-duga-jednorog-lep dan, jer je tradicija da dnevnik započinjem i završavam lepim danom. Smešno je što se ništa nije desilo, a ovo veče je bilo divno.

Svirao je Bajaga.
Došla sam iz šetnje sa Bojanom i Tamarom.
Kupila Dušanu kapkejk.
Pakovala kofer za put do njega.
Nema boljeg kraja.
Nema uopšte kraja.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: favim.com