Dragi Deda Mraze

30. decembra 2016.

Dragi Deda Mraze,
Svake godine kada pišem novogodišnji tekst za decu nadam se da ću bar jednog mališana koji bude pogledao predstavu, a kome je onaj zli stariji brat rekao da ne postojiš, vratiti veru u tebe. I zato ti se zahvaljujem. I tebi i svojim roditeljima. Zahvaljujem se na prilici da u ovom čudnovatom svetu, koji postaje sve otuđeniji i mračniji, posredstvom umetnosti pokušam da neku čistu detinju dušu ubedim da postoje neke lepe i šarene stvari. Da pokušam da ih ubedim u to da se dobrota, rad i trud uvek isplate, čak i kada na prvi pogled ne deluje tako.

Ovih dana u školi teram moje srednjoškolce da ti pišu pisma. I to vrlo ozbiljno. Oni me gledaju onako čudno, ne znaju da li je to opet neka moja fora ili sam definitivno odlepila i podetinjila. Pa se prvo sprdaju, a onda, kad vide da sam ozbiljna, napišu koji red od srca. I na tome ti hvala. Na prilici da nekoj malo starijoj deci objasnim da ti nisi deda sa bradom koji spušta poklone kroz odžak, već da si ti simbol ljubavi, radosti, novog početka, detinjstva. Hvala ti što kad govorim o tebi mogu da izgovaram rečenice „ako nešto zaista želiš, moraš se potruditi da to i ostvariš“ i „nikada ne smeš da prestaneš da maštaš“, bez da samoj sebi zvučim kao kliše profesorka iz srednjeg veka.

dragi-deda-mraze-blacksheep-rs
Ja ne volim kraj u bilo kom kontekstu. Zato ti se zahvaljujem što me uvek podsetiš na to da kraj može biti lep, ako shvatiš da je on istovremeno i novi početak, nova šansa da se desi i nešto loše, ali i nešto lepo. Ovu godinu ću pamtiti po tome što sam prvi put osetila istinsko zadovoljstvo i neki mir. Ti me znaš, nema nemirnije od mene. I nisam se spolja nimalo promenila. Taj unutrašnji mir i zadovoljstvo me još snažnije pokreće i podstiče moju nemirnu dušu. Hvala ti što sam ponekad ovako njanjava i patetična i što priznajem da mogu lako da zaplačem na eks Ju balade. Samo, u poslednje vreme nisam naročito „ljubavna“ i to me malo nervira. Tako da, ako sretneš usput nekog ludaka koji ima malo mašte, široka ramena, veliko srce i pasoš, daj mu slobodno moj broj. Neću kukati na svoje izbore u ovoj godini, iako su neki zaista bili problematični. Bila bih neiskrena kad bih rekla da se nisam dobro zabavljala.

Nisam nikad bila skromna, pa ću ti tražiti da mi u ovoj godini daš još više mašte i kreativnosti da svojim učenicima pokažem da je „škola zgodna i da leči lenjost i samoću“. Da mi daš više strpljenja i šarma da ubedim nekog dobrog frajera da sam ja zgodna i da lečim lenjost i samoću i ljubavi i tolerancije da drage ljude inspirišem da i oni nekome budu zgodni i izleče kolektivnu lenjost i samoću.

E da! Treba mi i nešto keša, zdravlje za moje i mene i ukidanje Zakona o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. To usput, ako stigneš!

Ljubim te,
Tvoja Mica

Autorka: Milica Živković

Fotografija: favim.com