Dom

14. septembra 2018.

Mrak je legao

na iskrivljeni, beli

drveni prozor

poput dubokog

crnog pliša

i nikako se nije mogao videti hodnik

ogroman sivi zid

i gomila komaraca

koji su nasumično uletali

do sijalice

oko nje

i nazad napolje.

Gledajući u ogledalo

u svoje pune usne,

slabu, mokru kosu

ožiljak na obrvi i veliki mladež

opčinjena pogledom izvan kupatila

tom gustom prazninom

stalno osmatrajući

hoće li se nešto promeniti u tom crnilu

brojala sam vreme.

Tih dana

sporih dana u varošici

sunčevi zraci,

svetloplave pločice u kupatilu, ogledala,

sve je ličilo na časovnike

kao i na tvoje lice.

Apsurdnost talije u mom imenu

u koju kao mala nisam verovala

više nisam mogla razaznati.

Sreća je našla put do ogledala

i njen odraz se jasno ocrtavao

u zelenim očima.

Raznobojne Rubikove kocke

složile su se same sa sobom

i odlučile

da im je lepše

jedinstveno šarenilo.

U mraku nizali su se stihovi

i ja sam mislila o tome

kako mala plava kada iz mog detinjstva

u kojoj sam se nalazila,

kao ni fluorescentne zvezdice

na plafonu moje nekadašnje sobe

nisu bili dom

već prosto delovi kuće.

Dom je postao lavež njih dvojice

i veselo mahanje repom

bilo da sam odsutna dva ili dvadeset dana

dom su porodični zagrljaji

konstantna briga

propušteni pozivi

tvoj poljubac u čelo

i miris kose i brade.

Dom nikada nije bio dvorište

orah ispred kuće i kujnica

Lakijeva stara kućica

ljuljaška.

Dom je ta Talija u mom imenu

i taj neko

ko će te uvek čekati

odakle god da se vraćaš.

Autorka: Natalija Kuznecov

Fotografija: unsplash.com