Doktor Džekson

25. januara 2018.

Doktor Robert Džekson je i tog jutra, kao i svakog prethodnog, došao na vreme. Ipak, proverio bi na svom džepnom časovniku, pa odmahnuo glavom, kao da je prebacivao sebi što nije došao i koji minut ranije. Učtivo bi se javio kolegama u prolazu i nastavio ka svom uredu. Hodao je mirno, noseći šešir u ruci. Nikada ga zapravo nisam videla sa šeširom, jer bi ga skinuo čim uđe u zgradu, ili ga je možda i nosio samo reda radi. Ovoga puta, pre nego što je ušao u svoj ured, tresnuo je malo snažnije novine na sto sekretarice Miler, uzbuđen sinoćnom izjavom predsednika Ruzvelta o ulasku Amerike u rat.

Nisam bila jedina kojoj bi zastajao dah samo od njegove pojave. Druge koleginice bi mu se toplo osmehnule svaki put kad bi se pojavio, jedna mu je nudila kafu, druga čaj, treća krofne sa džemom.

– Možda malo kasnije – uljudno bi im odgovorio, zahvalio i nastavio ka svom uredu.

A ja bih ga samo otpratila pogledom, sa knedlom u stomaku. Kada bi se za njim zatvorila vrata, neko vreme bi krajičkom oka pratila njegovu siluetu kroz mutna staklena vrata njegovog ureda. Ostavio bi kaput na čiviluku, skinuo sako, a zatim, preko bele košulje sa uštirkanom kragnom i uredno vezanom kravatom u Vindzor čvoru, obukao bi svoj beli mantil. Neko vreme bi bio potpuni tajac. Sedeo bi za stolom dobrih dva sata, a onda prešao u svoju laboratoriju i ne bi izašao sve do ručka.

Ipak, tog dana se desilo nešto neočekivano. Radila sam u laboratoriji, kada sam dobila poziv da me doktor Džekson pozvao u njegovu laboratoriju, odmah. U njegovu laboratoriju je malo ko ikada zalazio, možda čak i niko nikada.

Pokucala sam na vrata, a on mi je doviknuo da uđem. Njegova uredno začešljana crna kosa je odskakala od belog mantila i belila cele laboratorije. Sedeo je i posmatrao sliku na crno-belom ekranu.

– Znate li šta je ovo? – upitao me ne okrećući se.

Zastadoh gledajući u ogromnu metalnu napravu koja je stajala ispred njega na stolu. Pomislila sam, ali nisam bila u stanju odmah da progovorim. Ona knedla je počela da se podiže ka grlu.

– Verujem da niste imali prilike do sada da se susretnete sa ovako nečim…
– Da… ja…

On je oduševljeno nastavio:

– Obavio sam na veoma uspešan eksperiment, no moram do večeras da obradim podatke, inače će biti bezvredni. Znate i sami, vreme je nezaustavljivo! – reče vadeći svoj džepni časovnik.

Stajala sam nemo i nepomično, dok je talas uzbuđenja strujao kroz mene.

– Sedite pored mene. Sada ćemo pročitati rezultate zajedno. Možda se i oduži, pa ne znam da li imate neke obaveze za popodne…

– Nemam – prekinuh ga, pa se momentalno ugrizoh za usnu što mi je tako izletelo.

On zastade i zadrži pogled na meni sekund-dva, a potom rukom privuče stolicu pored svoje i pokaza da sednem. Otvorio je jedan poklopac te revolucionarne naprave u želji da mi pokaže kako se koristi. Pokreti su mu bili mirni i tako odmereni, da sam, čini mi se kao hipnotisana pratila pokrete njegovih šaka i dugačkih prstiju. Ne znam da li je uzbuđenju koje sam osećala više doprinosila činjenica da prisustvujem prvoj demonstraciji ove najnovije naprave ili to što sedim uz njega, osećajući povremeno dodir njegovog kolena uz svoje.

senka-dobric-blacksheep.rs

Baršunast glas i smirenost njegovog govora polako je rastapala onu knedlu, koja je počela da otpušta prijatnu toplinu. Upijala sam svaku reč i svaki potez, a slike koje su se pojavile na ekranu su me prenele u drugi svet. Nisam ni primetila kada se smrklo.

– Mislim da imamo vredne rezultate ovog istraživanja. Moram reći da su me Vaše beleške od pre neki dan, odvele na potpuno drugu stranu.

– Hoćete uspeti sutra da završite eksperiment? Verujem da je važno da stignete na vreme…

– Zahvaljujući Vama, moći ću na nastavim naredni ogled koji bi mogao biti od izuzetnog značaja. Hvala još jednom na saradnji, koleginice, kao i vremenu koje ste odvojili. – reče on pa ustade do prozora.

– Verujte, ni malo nisam utrošila vremena. – Rehoh to nekako više za sebe, dok sam i dalje sedela kao prikovana za stolicu, nesvesno nameštala plise na svojoj nežno ružičastoj suknji koja je izvirela ispod belog mantila.

Podigao je zastor i otvorio prozor da uđe svež vazduh. Nebo je u daljini nečujno sevalo. Posmatrala sam ga nemo dok je polako skidao svoj mantil, dotegao mašnu pa obukao svoj sako od tvida. Nebo iza njega je sevalo sve češće, a pristizao je i zvuk grmljavine. Sobu je ispunio miris kiše iako ona još nije počela da pada. Jak bljesak noćnog neba me je prenuo. Ustala sam i posegla za kvakom na staklenim vratima. Bila je hladna, ali je neobično prijala mom užarenom dlanu.

– Sačekajte, odvešću Vas. Kiša samo što nije počela.

– U redu, hvala. – odgovorih tiho.

Prilazili smo liftu, kad se vrata od moje kancelarije pored koje smo upravo prošli, snažno zalupiše od promaje.

– Oh, izgleda da je ostao otvoren prozor. Odmah se vraćam – rekoh i uputih se ka vratima pored.

Zatvorila sam prozor pa se sagla da pokupim papire sa mog stola koji su ponešeni vetrom završili na podu, kad začuh neke glasove iz hodnika. Prepoznala sam profesora Pitersona, koji je hvalio posvećenost poslu i entuzijazam doktora Džeksona u ovako kasne sate. Zastala sam, ne želeći da namećem svoje prisustvo u tom trenutku i sačekala da profesor ode svojim putem. Onda sam prišla Robertu koji me je sam čekao u hodniku.

– Mis Helen, gde ste se zagubili?
– Zatvorila sam prozor u mom uredu.
– Aha, u redu.
– Ne zaboravite sutra da pogledate beležnicu na stolu, u njoj su Vam svi potrebni današnji rezultati.
– U mom uredu?
– Da, na stolu sam Vam je ostavila. Morate već sutra uneti te podatke, prema tim uputstvima koja sam Vam ostavila i pokrenuti mašinu.
– Razumete svakako, o ovome nikom ni reči. – pogledao me pravo u oči strogo.
– Razume se. Budite bez brige, po ovakvom vremenu, verovatno ću se obresti negde drugde.

On je začuđeno pogleda, ne shvatajući o čemu govori, a onda se okrenu ka liftu. Kako sam mu ostala iza leđa, primetila sam snažnu pulsaciju žile na njegovom zategnutom vratu. Njegov rukav je okrznuo moju nadlanicu. Osvrnuo se i zatekao moj nemiran pogled. Krv je prostrujala kroz svaki inč mog tela, brzo i snažno poput groma koji se u tom trenutku upravo glasno prolomio. Mahinalno sam ga uhvatila za ruku. Svetlo u hodniku je nestalo, a upalilo se ono prigušeno, za vanredne situacije.

***

Vreme je nosilo oblake noćnim nebom velikom brzinom, iako je ono za mene gotovo stalo. Kao i one olujne večeri, tako i ove, mnogo godina kasnije, krv je strujala kroz svaki inč mog tela. Koračala sam ka svečanoj sali, noseći malu tašnu pod miškom i časovnik u džepu mog blejzera.

Sedeo je red ispred mene. Okrenuo se kada ga je kolega do mene pozvao. Izgledao je isto kao onog dana, crne, začešljane kose, zategnutnog vrata, sa uredno vezanom kravatom u Vindzor čvoru.

– Helen, upoznaj kolegu Roberta Džeksona. Nedavno je stigao u Vašington.

– Drago mi je da ste uspeli da stignete na vreme – rekoh pruživši mi ruku. Gledala sam ga s ponosom, dok mi je srce kucalo poput štoperice. Zastala sam malo, a onda mu rekoh: – Mislim da je ovo Vaše.

– To je moj džepni časovnik, zapravo mog dede. Otkud… – Okrenuo je poleđinu na kojoj je bila urezana posveta. – Mislio sam da sam ga izgubio… Kako ste ga našli?

„A sada, dobitnik nagrade za naučno dostignuće iz oblasti fizike, koje nije samo najvažnije dostignuće u ovoj 2045. godini, već verovatno i jedno od najvećih za čitavo čovečanstvo… Žena koja je učinila da vreme stane! “ – odjeknulo je sa govornice.

Snažan aplauz iz auditorijuma je odjeknuo. Ustala sam, prolazeći pored doktora Džeksona, koji je takođe aplaudirao, uz zbunjen osmeh na svom lepom licu.

– Doktor Helen Džekson! – zaorilo se preko razglasa.

*****************

Autorka: Senka Dobrić

Fotografija: weheartit.com