Dok nas ima

3. jula 2017.

Mi se volimo tiho, nenametljivo i jako. Bez mnogo priče ko će koga poljubiti ujutro prvi. Tražimo se gde smo se uspavali i nalazimo tamo gde smo oduvek zaljubljeni i budni.

Ne priznajemo nametnute okvire za savršenu ljubavnu priču, samo pričamo našu ljubav. Svakodnevno, dodirom i okom. Kože nam se prepoznaju.

U ušnim školjkama nam šapuću reči šćućorene. Magiju stvaramo: rukovanjem, zagrljajem, rađanjem. Oblačimo život u staru odeću iz ormara da se ne pohaba u igri. I igramo se! Kako se samo igramo! Kao u pesmi Vaska Pope. Kao u nekom filmu sa Odri Hepbern. Kao da ne živimo ovde, među ovim ljudima, već kao da smo i sve druge ljude izmislili da u igri statiraju.

Smešno ti?

Ljudi govore, al’ mi osećamo. I to je za nas prava mera života i sreće. Nebo nam je šešir, a duša jastuk za ostvarivanje sna. Sanjamo. Danas posebno kad je to besplatan, a skupocen hobi. Sanjamo i snovi uvek imaju isti početak: naše sklopljene ruke i pogled u zajedničku želju.

To su posebni snovi, oni se nikad ne završavaju, samo se nastavljaju i preklapaju. Igraju se kao i mi što se volimo tiho, nenametljivo i jako. Samo se zatrčimo u dušu onog drugog i skočimo. Ljubav je kad znaš da vrtoglavi skokovi na kraju završe osmehom.

Postoje ispričane i neispričane priče. Iživljeni i neiživljeni životi. Zaljubljene ili nezaljubljene ljubavi. Ovo naše još traje i ne znamo mu granice, opis i meru. U ljubav se zaljubljujemo, život živimo, a priču – pričamo.

I tako sve dok nas ima.

236007c215a3e0e0b885cc1d8e811d8b

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija:pinterest.com