Dodir

30. juna 2017.

Vatreno crvena boja kovrdža uz talase narandžastih pramenova

odraz je žudnje za suncem, morem

toplinom i strašću.

To što ne raste dovoljno

verovatno znači

da još uvek nisam

ni ja sama porasla.

Svetle obrve, meka koža i obrašćići

to su samo ruski geni

to je moj deo Odese.

U očima se nalazi moj grad – velika stara kuća prekoputa pruge

reka, porodica i ljubimci.

Zelene su i smeđe, šarene poput detinjstva u malenom gradu.

Nos kao najprijatniji mirisi

šumskog voća i vanile

soka od zove

lipe ispod balkona.

Na usnama su omiljeni pisci

Šekspir i Antić i Majakovski

njihove nežne, njihove grube reči.

Uši su ljubav prema rok muzici, francuskim filmovima,

italijanskom i nemačkom jeziku

kao i nespretni sopran tokom tuširanja.

Ruke su ožiljak iz drugog razreda

prilikom pada sa bicikle

prvi put u bolnici čitavih nedelju dana

prva trauma

i dokaz da sam sada hrabra.

Grudi nisu grudi

već odraz velikog i nesebičnog srca.

Krivina od struka do kukova

nemirnost je

želja za konstantnom igrom

plesom, pokretom i putovanjima.

Moje obline

to su moje omiljene boje.

Stomačić je odraz

ljubavi prema sladoledu od vanile

lazanjama i svim slatkišima ovog sveta.

Niska sam jer se plašim visina i brzina

svega dalekog

i želim svet na dohvat ruke.

Osmeh i zašto ga imam, a zašto ponekad nedostaje,

sve to je za proučavanje

prstima, usnama, glasom, slušanjem,

brigom i zagrljajima.

Sve to moje je telo

sve to sam ja

i ništa manje

ne sme i ne može biti dodir.

Autorka: Natalija Kuznecov

Fotografija: tumblr.com

dodir-blacksheep.rs