Dobro mi je.

7. aprila 2017.

Opet si tužna. Ma nisam. Jesi, ajde reci. Neću, reći ćeš da preterujem. Ajde, čekam. A samo mi se plače. Mnogo. Pa što ne plačeš. Pa ne mogu. Pa i ne treba. Mlada si, lepa, pametna, imaš mene koji te volim, šta ćeš više od života. Pa kad tako kažeš – stvarno mi ništa više i ne treba. Moraću da zapamtim ovo poslednje. Koje poslednje. Ovo, da te imam i da me voliš. A to. Da sačuvaš  i uramiš, za na zid, kao podsetnik. I podvučem crvenim tu ljubav, svako jutro da pomislim: kako te nije sramota da ostaneš u krevetu, vidi ko te voli, ne budi blesava. Pa da. Eto vidiš da ti je dobro.

I vidim. Vidim da si tu. Vidim da pričamo i ćutimo. Vidim da mislimo i gunđamo. Ćućorimo u društvu. Smejemo se sami. Kažeš mi da sam tvoje sunce. Kažem ti da si moje proleće. Kažeš mi da si negde pročitao da je uvek trenutak da budeš nečije proleće. I da voliš što je tvoj trenutak baš sada i – traje. Kažem da volim da takvom proleću budem sunce. Kažeš da si skontao da kada god si gledao prema suncu, bio si srećan. Zato piljiš u mene. Kažem da si to video od suncokreta. Nije ti jasno. Pričam ti o suncokretima i heliotropizmu. Ja ti tu onda dođem suncokret, pitaš me. Dođeš mi. Al tu si me prevarila – ja bez tebe ne mogu, a ti, jurio te suncokret ne jurio, nastavljaš da sijaš i budeš izvor života drugim cvetovima. Ne budali. Nije to isto sijanje. Kako nije. Tako lepo. Objasni. Njima sam izvor života, tebi sam ljubav, lično. A jebeš život bez ljubavi. To jeste. Pa da. Čak ću možda prepustiti scenu kiši, ako mi baš bude dosta svega. Čega. Pa toga da me više ne grliš. To je moje sve, znaš. Znam. Zato, ostani tu – ne misliš valjda da ljudi kisnu zbog tebe, nisi valjda toliko sebičan. Znaš da nisam.

dobro-mi-je-blacksheep.rs

Znam, i mnogo je lepo. Šta. Kad si tu. Nekad pomislim, šta bi se desilo kada bismo se jednog jutra probudili, protrljali oči i rešili da napustimo ovaj život – i stvarno odemo  na neko polje suncokreta, sagradimo neku kućicu u ravnici – baš bismo lepo živeli. Ja bih naučila da spremam sva vojvođanska jela i slatkiše, ti bi mi brao suncokrete, ja bih ih stavljala u vaze  i odjednom bi čitava kuća zapravo bila jedno polje suncokreta. Baš bi nam bilo lepo. Jeste. Nego, šta bismo radili tamo. Voleli bismo se. A pored toga, od čega bismo živeli. Od svega što bismo naučili do odlaska. Frilenseri na poljima suncokreta – dopada mi se. Pa to ti kažem. Kada završimo sa poslom, možemo da vozimo bajs. Može. A onda moramo da čitamo knjige. Zašto to moramo, a bajs možemo. Zato što imam napad panike, kad dugo ne čitam. Pa se probudim u toku noći i pročitam odjednom dve knjige, pa, pošto savest i um budu zadovoljeni, mogu da uđem u novi dan – sa trećom knjigom. Kapiraš zašto je to moranje. Kapiram. Hoćeš da mi spremaš štrudlu sa makom. Samo ako ćeš da mi pevaš, dok ti spremam. Šta da ti pevam. Neku ljubavnu pesmu. Kod tebe je sve ljubav. Sa tobom je sve ljubav. Ma ti si ljubav. Ti. Ma ti. Mi.

A je l se sećaš kako je sve počelo. Nema tu početka i kraja, nekada pomislim da te volim oduvek. To malo nije moguće – ne poznaješ me oduvek. A zapravo, kao da smo bili zajedno u nekom paralelnom univerzumu i onda se nešto desilo, bacilo nas u ovaj, sudarili smo se i nastavili da hodamo kroz život, držeći se za ruke. Moguće da zato znam koji ti je omiljeni sladoled. Ima smisla. Ili omiljeni bend – kako objašnjavaš to što volimo bend koji pored nas dvoje, voli još dvadesetoro ljudi. Nekada smo, negde, plesali uz njihovu najljubavniju pesmu, garant. Moguće da je baš tada sve počelo. Ali, ti ne voliš svirke. Moguće da sam ih u tom nekom univerzumu voleo. Moguće da sam voleo ljude, ne samo tebe. A ja nisam čovek. Nisi, ti si sunce. A da, zaboravila sam. Nemoj to nikada da zaboraviš. Neću, obećavam.

Ajmo sad na sladoled.

Aj.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com