Do utrnulosti

23. aprila 2018.

Juče smo dva puta prošli pored klupice na kojoj su se ljubili oni. Neka druga zaljubljena deca. Rekla sam ti:

 – To mora da je ljubav. Kad sediš zagrljen na klupici tri sata i ljubiš se, ljubiš… Koliko je davno sve to bilo…

Rekao si da je to samo jedan način da voliš. Onaj prvi, klinački, nabijen hormonima i dramom.

– A u stvari, njemu je sve utrnulo od dugačkog sedenja, al’ mu je glupo da joj kaže. Mlad je, nesiguran i sve što želi je da se ona ne naljuti i da mu ne sklanja ruku sa nekih mekanih mesta.

Dva puta smo prošli pored njegove kratko podšišane kose i njenih rumenih obraza i ja sam videla nas na kalemegdanskim klupama, u nekim mračnim prolazima, postiđene i željne.

– Nismo mi više ta deca.

– Kako to misliš nismo?

– Pa dobro, da l’ misliš da treba sad da sednemo na klupicu i da se ljubimo tri sata? Čim mi utrne ruka, ja ću ti reći da znaš! – smejao si se vragolasto.

Tu negde ispod tog smeha videla sam naše godine uredno posložene u njegovoj glavi. U mojoj glavi nije bilo takvog reda. Ja sam naše godine živela jasno, svakodnevno i na sav glas. Al’ su me svakako prešle, godine – pa su se same sklopile u sećanja.

(Sećanje – ta reč mi je oduvek zvučala kao nešto što pripada starim ljudima. Osamdeset godina starim. Mi nismo imali ni pola tog staža. Odakle onda nama sećanja?)

Pogledam te i bude mi glupo da ti kažem da me potražiš. Pa kažem značajno:

– Znaš, ja sam još tu negde ispod svakodnevnog zabrinutog lica.

– Znam da jesi.

– Samo je sad svakodnevno veće od svega ostalog.

– Pogledaj nas! Zar nam nije i sada lepo? – pitao si me i gurao kolica u kojima su spavale naše dve bebe.

– Naravno da jeste. Samo… Znam da smo sada ovo mi, ali kao da smo neke višestruko ažurirane verzije. Zapitam se ponekad da li nam je onaj osnovni paket isti.

– Nemoj da si blesava. To ti je kao kad vidiš lepu kuću. Sve je to sjajno, al’ je najbitniji temelj. Kad je to čvrsto i krov i prozori stoje.

– A šta je naš temelj?

– Znao sam da ćeš da pitaš. – podigao si obrvu – Naša ljubav. Moj mir i tvoja vedrina. I ne mogu više o tome, sve mi je utrnulo od tvojih pitanja.

Tad mi je postalo jasno, ljubav je sve ono što te dovodi do utrnulosti. U početku ti trnu ruke i noge, onda se trnci penju uz kičmu. Trni ti glava, trnu jagodice i uši. Pa se sjure niz kičmu do nožnih prstiju. Utrneš i pretrneš od pogleda, od nepogleda, od (suvišnih) pitanja, zabrinutosti, ljubomore, nespavanja. Usne prvo bride od poljubaca, a onda i od nekih (ne)traženih reči. Duša trne od nabujalih osećanja slično kao što telo trne od nabujalih hormona.

Ljubav je kad ceo utrneš od nekih pogleda.

Ljubav je kad ti sve utrne – a ti nećeš da se pomeriš. Jer si siguran da je baš tu, na tom mestu, u tom zagrljaju – najudobnije na svetu.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografije: Unsplash.com