29 jan Diši

Dragi prijatelju,

Pošto januar i februar izazivaju raznorazna šizofrena cepanja kod nas studenata, želim da ti nešto ispričam. Iz najbolje namere. Znam da se sada osećaš kao da se nalaziš ispod nečije čizme i da te sve pritiska i da te sve smara. Da se plašiš. Da ima previše da se uči. Da razmišljaš da nisi za ovaj fakultet, niti za bilo koji drugi. I da raspiaš energiju na razmišljanja o ispisivanju. Nećeš ti nigde…Veruj mi.

Sećam se da sam sedela na stolici i pokušavala da dođem do vazduha. Pluća su odbijalala da me poslušaju, ostala su gluva na moje naredbe. Slova su počela da mi beže po knjizi, više nisam znala koji ispit spremam. Našla sam se na podu, zatvorila oči i počela da plačem. Najveći strah mi je došao na vrata-nemogućnost da dišem. Dok tako žmurim, sobu mi preplavljuju zelena i plava.

Imam četiri godine i nalazim se na Drini, decembar je i hladnoća pomalo pecka. Izašla sam u žutim klompama do jezera i nikom se nisam javila. Na jezeru je drveni most koji pretrčavam sto puta. Napred i nazad. Napred i nazad, zatim skočim. Smejem se na lupanje mojih klompi, počinjem da pevam. Ne čujem da jedna od daski puca. Propadam kroz nju i prostirem se po zeleno-plavoj vodi i počinjem da se davim. Pluća ne žele da uzmu vazduh. Posle ne znam koliko vremena dve šake me hvataju, čujem vrištanje i pamtim pogubljene poglede. Ne znaju da li da me zadave ili da me zagrle.

U roku od nekoliko minuta, odvezli su me kod lekara.
U roku od nekoliko minuta, stavili su mi zelenu maskicu na lice. Ništa tada nije bilo važno. Ni ispit koji me čeka. Ni što je taj ispit za budžet. Ni pare koje ću da puknem za školarinu. Jedino važno mi je bilo da dišem. Jedino važno mi je bilo da moja pluća krenu da rade. Doktorka je stalno ponavljala: “Polako, samo polako, samo polako.” Moja desna ruka nije znala za “polako”, tresla se kao da trpi udare struje.
Inhaliranje se završilo, osetila sam kako katanci u meni pucaju i vazduh slobodno struji. Osetila sam blagoslov disanja ponovo i ništa lepše i više nisam želela u tom trenutku.

Sedela sam na stolici i gledala u zid ordinacije. Uzdisala sam teško. Doktorka je sela ispred mene i objašnjavala mi nešto što sam već znala. Imam veliki strah od gušenja koji je najviše pogoršao situaciju i pod velikim sam stresom.
-Da li ti se ovo ranije dešavalo?
-Ne, ne sve do sad.
-Da li se sećaš kada se poslednji put desilo?
-Da, imala sam četiri godine i izvukli su me iz jezera.
-Šta s tim?
-Tada nisam mogla da dišem.
-Znači, nemaš astmu, nikada nisi imala bronhitis. Ti imaš stres i ispitni rok.
Klimnula sam glavom i mršavo se osmehnula.
-Nisam se setila ispitnog roka, dok mi ga vi niste pomenuli. Imam ispit sutra. Moram da žurim.
-Ne moraš dete. Moraš da dišeš.

Najbolji savet, dragi brucošu, koji imam da ti dam jeste da dišeš. Duboko. I da ne ideš sa faksa. Faks je tu da se završi, neće da pobegne. Ispiti su tu da se daju i padaju, daju i padaju i tako ukrug, četiri godine, ili pet. I pet i više je za ljude.
Zato molim te, nemoj da dođeš do maskice kako bi skapirao da ništa važnije nema od disanja.
I da ništa bezveznije nema od nerviranja…Za šugave ispite.

P.S: Ovo ti kaže osoba koja ima reakcije, kao da je pokupila sva ordenja, diplome i titule na takmičenjima za živčane.
Diši.
Biće okej.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: favim.com