Devojka sa mladežom u obliku suze

27. aprila 2018.

Uletela je u stan mokre kose i sa širokim osmehom na licu. Pred sobom je držala knjigu. Autor je bio on. Čekale su je njegove drage, daleke misli koje su joj toliko nedostajale. Obrisala je peškirom mokre pramenove i obukla stari, zeleni dzemper. Volela je da ga nosi više od bilo kog drugog komada odeće. Kupila ga je u vreme kada su se upoznali.

Dok se miris kafe širio kroz stan, privukla je veliku lampu do uzglavlja kreveta. Pokrila se omiljenim plavim pokrivačem i prionula na čitanje. Svaka reč joj je pričinjavala zadovoljstvo. Mogla je da čuje njegov glas kako pripoveda vragolastim, pomalo arhaičnim tonom, naglašavajući reči i unoseći nemir. Radnja je bila lepo osmišljena, tekla je lako, gotovo kao film. Glavna junakinja bila je mlada devojka. Nosila je ponosno teret zamršene prošlosti koja se rasplitala kroz radnju knjige i imala je mladež ispod oka u obliku suze. Bila je baš onakva kakvu svaki muskarac priželjkuje, naizgled krhka, ali psihički mnogo jača i stabilnija od svog partnera. Glavni junak je bio hrabar i blesav, pomalo ćudljiv, ali je iskreno umeo da voli. Nisu ni slutili da ih je zajednička prošlost koje nisu bili svesni vezala gotovo isto koliko i ljubav koju su zajedno izgradili.

Misli su joj odlutale daleko u proslošt, pre više od deset gidina. Sećala se večeri kada su se prvi put sreli. Svideo joj se čim ga je ugledala. U njenom tinejdžerskom umu, bio je plava verzija Džima Morisona, sa raščupanom kosom i veselim, zadirkujućim očima. Bio je mrtav pijan. Prišao je njenoj drugarici. Njih dve su neobično ličile. Sporazumele su se očima i neprimetno zamenile mesta. Nastavio je da priča gluposti, a ona je uživala slušajući njegovo bombastično pripovedanje. Približio se polako. Posmatrao je reakciju. Da li da se još približi? Osmehivala se, a u osmehu se naslućivalo obećanje. Dodirnuo je svojim usnama njene. Utopili su se u dug i nežan poljubac. Usne su im se razdvojile, a on je rekao: „E, sad mi se sviđaš!“. Ostatak večeri proveli su u bezbrižnoj zanesenosti. Otreznio se polako i ispratio je kući.

Kada bajka počne, nema zaustavljanja dok sve ne ode u paramparčad. Mlade duše kao njihove, nisu mogle biti svesne posledica sujete i ljubavi koje će obeležiti mladost. Ko je od njih dvoje mogao predvideti da se iza ćutanja krije patnja, iza ponosa bol?

Čitao joj je svoju pesmu. Uložio je u nju maštu, volju i veru u svoje snove – biće pisac. Da je samo umela da bude taktična! Da je prosto rekla ono što jeste bilo istina, da pesma zvuči kao ep, da je proza možda za njega bolji način izražavanja i da je vrlo, vrlo zanimljivo slušati ga kako recituje. Umesto toga, konstruktivno se okrenula kritici i rekla:

„Biće bolje kada malo odrasteš.“

Bila je dovoljno nepromišljena da ne primeti reakciju. Lice mu se snuždilo. Razbila je njegove snove i gazila po njima bez milosti.

Sada je ona bila iznervirana. Naravno, nije je zvao. Nije imala pojma zašto. Bio je toliko sladak i nespretan, a u isto vreme tako maštovit i dovitljiv da je potpuno previdela činjenicu da ona svoju fasciniranost njim uopšte nije pokazala. Na kraju ga je pozvala. Bio je hladan. Pokušavala je da razgovara s njim, ali osećala se kao budala. Nije ni primetila sopstvenu sujetu koja je divljala na sve strane. Pitala ga je:

„Jel se sviđam ja tebi?“

Tišina…

„Pa… da…“, procedio je nekako suvo.

Sve u njoj je kiptelo.

„Mozda je bolje da se više ne viđamo.“

Kiša je lupkala po terasi i prozorima, a ona je čitala. Nije osećala ni glad ni žeđ, samo je s vremena na vreme palila cigaretu i duvala duge bele oblake ka svetlosti lampe. Završila je sa čitanjem rano izjutra. Sklopila je knjigu i nehotice prešla rukom preko obraza. Pod prstima je osetila nešto. Pogledala je ispred sebe, ali odjednom je videla sebe iznutra, iz potpuno drugog ugla. Nikada nije razmišljala o tome. Imala je mladež ispod desnog oka. U obliku suze.

Autorka: Ana Todović

Fotografija: unsplash.com