Decembar

26. decembra 2017.

Decembar ume da bude težak za podnošenje, šutne te u želudac gadna praznina. Sve postaje crna rupa. Sve ti smeta.

Sedim na promrzlom pločniku dok mi hladnoća lomi poslednje misli. Sve me nervira. Nervira me novogodišnja euforija, ne možeš da budeš tužan kao čovek.

Svi očekuju da se naceriš.

Svi očekuju da daješ pare na svetlucava sranja.

Kao da sivilo decembra nije dovoljno odvratno.

Na mp3 player-u tutnji Oasis-Stop crying your heart out.

Nervira me i ta pesma.

Ukrašeni grad.

Ljudi sa kesama.

Nasmejani ljudi sa kesama. Kao da nešto znače. Kao da su zaista zbog toga srećni.

Park obučen u ogavnu maglu.

Užurbani koraci i smeh u pozadini.

Miris pečenog kestena.

Vunena kapa na glavi koja pecka. Bacam je na pod.

Ali sa kapom ne odlaze misli. Ne mogu da pobegnem od sebe i svog nemira. Ali ako ljudi prežive ovu hladnoću, preživeću i ja osećaj krivice. Hladnoća. Ima nešto zlo u toj reči. Kada je izgovoriš, kao da gasiš život.

decembar.blacksheep.rs

Stvarno sada, kako da preživiš kada nekoga povrediš? Povredio si ga da bi spasio sebe. Ljudi su zaista u svojoj suštini odvratni. Treba da nestanemo. Treba da nas zakonom zabrane.

Kako preživiš kada nekoga oštetiš? Kada nekoga gurneš u provaliju, a držao se čvrsto za tvoje ruke? U njih ulagao nadu. Kako preživiš kada nekoga razneseš? Ne znam, kako uspeš da preživiš kada od nekoga odeš?

Glas u meni kaže da ne postoji način da preživiš. Samo naučiš da se sa tim nosiš.

“Kako?”pitam unezvereno, dok se park oko mene i svetleće iskre gube u magluštini, u odvratnom decembarskom sivilu.

“Zato što je ljudski”, kaže glas.

Ljudski je da pustiš neke ruke, neke zagrljaje ako više nisi srećan. Ljudski je da pre toga vrištiš. Da nabiješ glavu u svoj debeli šal i vrištiš dok ne osetiš da će ti želudac izaći na usta. Ljudski je da osećaš krivicu. Ljudski je da prestaneš da osećaš bilo šta i da misliš da nećeš da preživiš. Ljudski je da bude teško. Taj osećaj neće biti tu zauvek, čovek je stvoren da bi podnosio oluje i da kroz oluje raste. Da su ambisi tu, samo da bi se iz njih podigao kada već lupiš na dno.

Možda počinjem i da podnosim ukrašeni grad, svetla i plastične kese koje šuškaju na svakom koraku.
Možda pesma koju čujem više nije bodež.

Možda, kažem, ipak ponovo zavolim.

Ledene pahulje me šamaraju. Gledam u lampion, vidim kako pada prvi sneg ove godine. Jedan dečak mi je rekao da tada, dok gleda prvi sneg kroz prozor svoje sobe, to tumači kao znak da će sve biti dobro.

Da ima nade.

Da će biti bolje.

Kako je to drugačiji pogled na sneg. Piljim u pahulje koje mi se lepe za trepavice, više nisu mali, beli monstrumi koji se ljudima zarivaju u vrat i oči.

Ima nade, šapućem dok mi je glava prikucana za pločnik.

Ima nade da je krivica dokaz da ipak nisam loš čovek.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: weheartit.com