26 sep Dan obuke

Pravni Fakultet u Nišu, januar 2003.

Stručna praksa iz Sudske medicine i psihijatrije

– U redu, drugari, znali ste da vam ovo ne gine. Dakle – mrtvačnica ili Gornja Toponica? Razmislite.

– Oni su bar još uvek živi.

– Sve će nas pustiti da uđemo. Ali, pošto sam ja tamo radio i poznaju me, mene će pustiti i da izađem. Neke od vas možda i neće. Hehehehe…

– A poenta? Ocena više?

– Čeličenje. Spoznaćete šta vas zaista čeka u životu, i sa ove i sa one strane.

Vijuganje autobusa po bljuzgavici. Magla. Radoznali pogledi meštana čije konture razaznaješ iza zavesa kućeraka. A potom – zdanje.

– Držite se mene i ne odvajajte se. Svi u jednu prostoriju.

Uveli su prvog. Bacili smo pogled na njegov dosije.

– Ovaj je zanimljiv. Ženio se bar trinaest puta. Lagao je devojke iz okolnih sela da radi kao mašinovođa ili kondukter i nudio im brak. Neuke, prihvatale bi. Računale su na novi dom, njegovu državnu platicu i bekstvo iz sopstvenog pakla. Često je po selima krao kokoške, jaja, žensko rublje… Kada bi shvatile, otišle bi. Ali on je uporno nalazio nove. Sada ima preko sedamdeset i nema nikakve rodbine. Biće ovde do kraja života. Osoblje i docimeri su mu jedina porodica. Bezopasan je, često pomaže oko čišćenja dvorišta. Obratite pažnju na zube pacijenata. Prednji su uglavnom polomljeni. Ako neko dobije paket, u stanju su da se pobiju oko pakle cigareta ili čokolade.

Drugi pacijent je bio u ranim tridesetim. Visok, crn, markantan, odeven u skupe trenerke.

– Ja svoj slučaj znam. Bio sam fudbaler, odbrambeni igrač Radničkog iz Niša. Prva postava. Dobio sam dve ponude da nastavim karijeru: „FK Partizan“ ili neki od prvoligaških klubova Francuske. Dok mi…trudna verenica nije poginula u saobraćajnoj nesreći. Počeo sam da pijem. Zatekao se na političkim protestima u Beogradu. Dva litra vinjaka – i prekid filma. Kažu da sam flašom razbio staklo trafike. Pustili su me. Ali vinjak nije pustio mene. U Nišu sam zaboravio novčanik u taksiju. Par sati kasnije, tokom rutinske legitimacije, ispostavilo se da nemam ličnu kartu. Taksista mi je novčanik vratio sutradan. Platio sam kaznu uz obaveznu meru lečenja. Uskoro izlazim odavde i završavam Višu trenersku. Dobiću licencu i radiću sa decom. I kolege iz kluba su pomogle. Omladino, bavite se sportom i trudite se da se klonite politike. Politika jede živo meso.

Zatim smo prešli na ubice. Dosije trećeg pacijenta je išao iz ruke u ruku. Uveli su ga.

– Postavljaj mu pitanja. Bez straha.

– To sa paranojom…dogodilo se nakon vojne vežbe?

– ..umišljao sam da me truju. Članovi porodice, prijatelji.

– Truju?

– Hrana je čudno mirisala…

– I da vas prate? Automobili? Neke određene boje? Crne?

– Ne, ne određene boje…

– Šta se dogodilo na kraju?

– Tašta. U garaži… Prerezao sam joj grlo bonsekom…

Počeo je da se gubi. Izveli su ga i uveli sledećeg. Profesor je ukratko prepričao slučaj.

– Živeli ste sa starim ocem? Dve sobe i kupatilo?

– Od njegove penzije. A ranije sam radio kao činovnik u banci.

– Bili ste u lošim odnosima?

– Uporno mi je ponavljao da od mene nikada neće dočekati unuka…

– I smetao mu je radio? Kada ga pojačate do daske uz pivo?

– To se dešavalo često. A onda sam jedne noći namerno odvrnuo radio da bih izazvao sukob. Tada sam ga i usmrtio, sekirom. Čuo sam glas – ubij oca, ubij oca !

Profesor je obznanio da je za danas dosta. Napuštali smo prostoriju. Posmatrao sam memljive zidove. Na jednom od njih – oslikani Vini Pu sa ćupom meda. Oko crteža, video sam tragove noktiju i krvi. Neko je očito grebao po zidu.

Čekali smo autobus. Sneg je lagano počeo da veje. Drug je imao dve karte za večerašnji koncert. Hevi-metal bendovi sa gostima iz inostranstva.

Autor: Marko Antić

Fotografija: weheartit.com