Da li me voliš?

31. jula 2017.

U sedam i četrdeset tri napustila je stan i otišla u prirodu. Negde. U sedam i pedeset dva se pokajala za sve što je sinoć rekla, jer je opet prećutala suštinu. Suština je zapravo vrlo neobjašnjiva rečima. U osam nula tri shvatila je da je sama kriva, jer je opet sanjala pred nekim i pričala svoje tajne u snu, naglas. U osam i osamnaest shvatila je da ne ume da se promeni. U osam i dvadeset dva je ponovo plakala, nemoćna i besna.

– Da li me voliš?

On je stajao kod kola, blizu vrata. Kad god bi se ona razgoropadila i počela da objašnjava i mlatara rukama, on bi, sveno ili nesvesno, zauzimao niski start, ako mu bude previše da bude najbliže izlazu. Nje je često bilo previše. Delovalo je da konačno neko njeno previše voli kao dovoljno. Istina je da su ljudi razmaženi i da im je ili premalo ili previše – nikada dovoljno. On je stajao kod kola, blizu vrata, obučen u mrak. U tim trenucima njenog pucanja njegova glava bi se naduvala nekako groteskno i natprirodno i nadvila nad telom. Gledao bi je svojim spuštenim očima, poluotvorenih usta i ćutao.

– Da li me voliš?

Nije umela da objasni rečima da želi i ne želi. Ona nije umela da izgovori, on nije umeo da čuje. Oni nisu umeli. A reči su dolazile do grla. Bilo ih je mnogo, toliko mnogo da je on ogluveo, ona onemela. I eto. Sada ih možda neće biti. Više nikada kao pre. Gledaju jedno drugo u oči leđima okrenuti. Na onoj istoj klupi gde su se pre samo par dana razumeli ćutanjem.

– Da li me voliš?

da.li.me.volis.blacksheep.rs
Čitala je ženske čaopise i razgovarala sa drugaricama. Udalji se, pusti ga. Videćeš – juriće te. Prevrtala je očima. To nije ljubav. I ja ne želim da me juri. On je moj prijatelj. On je…Koga lažeš. Vi niste prijatelji. On manipuliše. On je…Prevrtala je očima – a šta ste vi? Nikome nije dozvolila da pocrtava njegove mane. Besno je cvokotala zubima i ponavljala – vi ga ne poznajete. On je samo zbunjen. On je… a šta si ti? U šta si se to pretvorila? Siđi na planetu Zemlju. To što ste umislili da jeste, ne postoji. Vi ste…

– Da li me voliš?

U tri nula tri pogledala je na sat. Grudi su joj bile crvene od sunca, a oči od plakanja. Izgleda da je zaspala. Kako nešto što je tako lepo može biti tako destruktivno? Kako se dogodi da zaboravimo koliko nam znači nečije „kako si“ „želim ti lep dan“ „tu sam“. Kako postanemo gluvi za one neke reči koje su nam nekada bile sve? Kako se ljubav pretvori u patetiku? Kako „nestani“ postane „ok, hoću“ od „ne idem nigde, ovde sam“? Kako ne vidimo da tražimo baš ono što nam je sve vreme pred očima, samo zbog toga što smo navikli da gledamo preko brda i čeznemo za dalekim i nedostižnim, dok nam ono blisko i vredno promiče? Kako se puštamo olako, kako se ne čuvamo? Kako se odvajamo, ako smo u ovom strašnom svetu ipak uspeli da se pronađemo?

– Da li me voliš?

Tada je otišla. Naravno, ne zauvek. Planirala je da se ne javi. Nikada. Ne, sad stvarno, nikada. Planirala je da mu nedostaje, zauvek. Ne, sad stvarno, zauvek. Otišao je on. Bar tako deluje. Ionako je uvek bio bliži izlazu. Čini se, zauvek. Jer nikada pre nije stvarno otišao. Neka čudna praznina uselila joj se u srce. Prošlo je tek par dana – takav kliše – čini se kao večnost. Je l istina da se neki ljudi stvarno rastanu…onako baš zauvek? Spustila se na krevet i zaspala. Možda je čoveku ipak potrebno osam sati sna za sreću.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: favim.com