27 maj Ćutanje

Otišla je.

Nije izgovorila ni reč. Samo se nasmejala. Cinično. Kao i uvek.

Rugala se emocijama, bolu, porazu, udarcima.

Najlakše joj je bilo da se svemu naruga.

Rugala im se.

Zato što im nije mogla ništa.

Godinama sam se čudio njenom crnom humoru.

Nisam razumeo kada je rekla:

crno… čak i kad je humor… ipak je crno.

Otišla je.

Očekivao sam nešto, ne znam šta. Nemaran poljubac, stisak ruke, bilo šta. Uvek je to radila.

Uvek je odlazila ostavljajući trag.

Ovaj put je otišla i nije ostavila ništa. Čak ni možda… jednom.. negde… Bilo šta.

Postala je ćutanje.

Ona. Cela. Bila je ćutanje.

Bila je moje ćutanje.

Ignorisala je uspomene. Zato što nije mogla da se sakrije od njih.

Tako joj je bilo najlakše.

Zato što im nije mogla ništa.

Znao sam šta će biti dalje.

Znao sam da ću je sretati.

Znao sam da će reći: „Dobro sam. Sve je na svom mestu“.

Znao sam da će slagati. Znao sam da neće hteti da vidim.

Postala je slepilo.

Moje slepilo koje je zaklanjalo sve vidike.

Nisam joj rekao.

Otišla je.

Ćutala je.

Ona.

Koja nikad nije ćutala.

Zasmejavao sam je. Govorio sam: „Znam da pričaš i dok spavaš. Samo se pitam sa kim“.

Ali to je bilo pre.

Postala je ćutanje.

Ćutala je.

Nisam joj rekao.

Glumila je kamen. I odjednom – kamen se raspao.

Postao pesak.

Koji je odneo vetar.

Tako je otišla.

Tražio sam je svuda.

Ali svako je zrno peska ličilo jedno na drugo.

Ipak.

Znao sam da nije ona.

Bio sam ljut. Hteo sam da nešto kaže. Trebalo je. Jer je jedino tako mogla biti ona. Ona koju sam znao.

Ona koja je otišla. Ne rekavši ni reč. Nasmejavši se iz najmračnijeg tkiva svog bola. Iz kože koja se ljuštila od prejakog sunca. Sunca koje je izgorelo.

Gomilao sam reči.

Otišla. Ćutala. Ona. Ona od pre. Ona – sada. Koju ne znam.

Gomilao sam reči da bih ubedio sebe.

Lagao sam.

Bila je tu. Urlala je iz dubine moje svesti.

Hteo sam da ode. Ali nije prolazilo.

Bila je tu.

Tek onda kad je stvarno otišla.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: pinterest.com