Crne ovce nedelje: Artisti

15. maja 2017.

Silazim iz sedmice na Đermu, kaže: “Podrum je u drugoj ulici levo, broj 21”. Mislim se kako je to još jedno od onih beogradskih mesta sa hipsterskim nazivom. Bože moj, nadam se da imaju dobro pivo. Dolazim do broja 21 – kuća, zaklonjena iza nekog ružinjaka, kapija zaključana.

– Hej! Evo me ispred broja 21, ali je zaključano.

– Eto me, izlazim da otključam.

Otključava kapiju i grli me jako po ulazu u dvorište. Milan i ja se poznajemo već pet godina, spojila nas je dramska sekcija na fakultetu, a onda smo to zacementirali druženjem, pivom i zajedničkim putovanjem “preko bare”.

Ulazimo u kuću. Podrum zapravo nije hipsterski naziv novog beogradskog mesta – Podrum je zapravo podrum Isidorine i Sofijine kuće, jedne od Artistkinja.

Jedna družina skupljena u krug oko drvenog stočića me dočekuje sa širokim osmesima i jakim stiscima ruke.

Gledala sam ih više puta na sceni, na kojoj njihova harizma i energija očaravaju, videti ih van scene u istom elementu, prosto mami osmeh.

Odgovaram Ani da je pivo sasvim u redu na pitanje šta ću piti i uživam gledajući tu magiju njihove komunikacije.

artisti-blacksheep.rs.jpg2

Dakle, ajde da počnemo od toga kojoj klasi pripadate?

Pa mi smo u stvari grupa umetnika – buntovnika koja je napustila profesorsku klasu i akademiju i odmetnula se u nomadski život po podrumima i tavanima ovoga grada… posle smo se pokajali i pokušali da se vratimo, ali nisu nas pustili pa sad moramo sami da se snalazimo :D

Žnači Artisti po profesiji nisu glumci…

Većina nas bi sigurno volela da jednoga dana može da kaže da gluma (režija ili neka druga umetnička oblast) jeste njihova profesija, ali trenutno, mi smo samo amateri. Trudimo se svim silama da tako i ne izgledamo i zato svakoj predstavi ili drugom artističkom projektu pristupamo najprofesionalnije moguće, tj. onoliko profesionalno koliko je to dostupno u našim prilikama. Mnogi Artisti su još od malih nogu pripadali raznim školama glume i bili članovi drugih amaterskih teatara i organizacija koje su se bavile kulturnim aktivizmom. Zato mi imamo dosta iskustva u toj branši i, u neku ruku, prilično dobro izgrađene glumačke stavove i pozorišne tehnike. Naravno, željni smo svakog dodatnog znanja i iskustva, i ne bismo odbili nijednu stručnu glavu koja bi bila dobra da podeli sa nama neke pozorišne mudrosti.

artisti-blacksheep.rs.jpg3

Pa ko su onda Artisti?

Počeli bismo sa standardnom rečenicom našeg predstavljanja: „Artisti su društvo mladih svestranih umetnika koje se okupilo u nameri i želji da se bavi pozorišnim stvaralaštvom i kulturnim aktivizmom“…s tim što bismo podvukli ovu reč „društvo“ i dodali joj alternaciju, a to je reč „družina“, jer nekako zvuči neformalnije i lepše, tj. više leži našem karakteru… jer mi jesmo družina. Pored posla kojim se u Artistima bavimo, mi smo zapravo jedna ekipa drugara, koja se međusobno druži i voli. Spaja nas naša zajednička ljubav prema pozorištu, muzici i umetnosti uopšte, ali i druge različite sklonosti i osobine. Smatramo da nas to dodatno čini posebnima, da stvara neku razigraniju i topliju energiju koju publika i te kako oseća sa scene, tokom izvođenja predstave.

Da li za sebe kažete da se bavite glumom ili…

Volimo da istaknemo to kako je za nas gluma nešto „više od hobija“. Znači – da, mi se bavimo glumom i uopšte pozorišnim stvaralaštvom.

artisti-blacksheep.rs.jpg5

Znači režija, scenografija, kostimografija, gluma… sve je to u vašoj režiji?

Sve je to u našoj režiji, čak je i režija u našoj režiji :D Tokom rada na predstavi, uglavnom postoji nekakva „podela rada“, da se tako izrazimo, pa makar i spontana. S obzirom da smo amateri i da smo samouki u ovom poslu, dovijamo se na razne načine. Ukoliko je jedan od nas režiser, a ostali su glumci, svakako ćemo jedni drugima pomoći, davati savete i predloge i zajedno misliti o celokupnom procesu, kako bi sve ispalo najbolje moguće. Jer, upravo ono što smo već rekli – niko od nas nije profesionalac da bi se sad njegova reč smatrala kao jedina prava i poslednja. Zato je tu nas više, različiti smo, pa tako imamo spektar ideja i različitih pogleda na istu stvar, od kojih ćemo odabrati ono najbolje Sami nabavljamo kostime, materijal i građu za scenografiju koju sami dizajniramo, sami gradimo scenografiju…bez tuđe finansijske podrške.

Da li imate podršku i čija podrška vam je bitna?

Artisti bilo kakvu podršku smatraju više nego dragocenom. Kada na nečemu radimo pola godine, i onda to predstavimo publici uvek smo u iščekivanju kako će to biti prepoznato sa njihove strane. I kada oni odu zadovoljni pa kasnije dobijemo iskrene kritike, to nam je podstrek za dalji rad. Budemo iznova motivisani kada, pored našeg kruga prijatelja i porodice, svakim igranjem vidimo nova lica u publici. E to je sreća i satisfakcija. Naše porodice su uz nas kroz svaki poduhvat, prijatelji takođe. Ali najbitnije je da možemo da računamo jedni na druge.

Kako počinje jedna predstava, projekat…

Svađom.

Nasmejali smo se svi na Bojaninu šalu i iskoristili trenutak da napravimo digresiju ka njihovoj internoj komunikaciji kada nisu na daskama koje život znače. Kako je to družina koja je svoje druženje počela i pre nego što su započeli svoj umetnički razvoj, često slobodno vreme provode zajedno – uz gitaru, bubnjeve i pevanje u sopstvenoj izvedbi, na koncertima tribjut bendova, na treninzima, rejvovima… Kažu da je energija ono što ih čini posebnima.

Kad smo već kod dasaka, da li one stvarno život znače?

Daske život znače. Ako se od ranog detinjstva, pa sve do današnjih dana iznova vraćate tim daskama, one mora da su bitna odrednica vašeg života. Tako je i sa nama, na tim daskama smo mi ono što jesmo, a opet možemo da budemo sve što nismo. Jednostavno je, ne možemo bez njih!

artisti-blacksheep.rs

Dve predstave kojima ste se predstavili Beograđanima su “Zajednicki stan” i “Boing Boing”. Gde su one nastale?

Baš u ovom podrumu. Međutim, moramo reći da su nam u susret izlazili i drugi dobri ljudi, tokom nastajanja ovih dveju predstava, pa smo tako uspeli da održimo par proba u većim prostorima od podruma, kao što su učionice Doma za učenike srednje železničke škole, prostor u UK Parobrod i kamerna scene Pete beogradske gimnazije. Kao što smo već napomenuli, „Zajednički stan“ je većma nastao u našem podrumu, dok je „Boing boing“ rastao i u prostorijama dečije igraonice Tavanko. Srećom, vlasnici Tavanka su nam takođe izašli u susret, a mi smo se zauzvrat ponudili kao radna snaga, pa tako imamo dogovor da s vremena na vreme čistimo igraonicu. A nama ništa nije teško dok dobijamo šansu i mogućnost da se bavimo onim što volimo.

Predstave koje ste do sada radili su bile humorističkog karaktera. Da li je misija Artista da svoju publiku nasmeje do suza? Da li planirate da radite predstave u nekom drugom senzibilitetu?

Misija Artista jeste da nasmeju publiku do suza onda kada predstavljaju komediju, međutim, mi želimo da se razvijamo kao glumci kroz naše nedeljne probe, na kojima razvijamo telesne pokrete, glas, radimo na dikciji i razvijamo svoju snalažljivost i kreativnost kroz improvizacije. Iz toga će se, kada budemo naišli na komad koji u nama budi inspiraciju, i roditi predstava koja će publiku odvesti u drugu krajnost. Svakako, smatramo da Artisti imaju puno toga da pruže publici, i to će vreme pokazati.

artisti-blacksheep.rs.jpg4

Pre nego što pitam ono glavno pitanje, kažite mi gde, kada i kako su nastali Artisti?

Artisti su postojali mnogo pre nego što smo mi toga bili svesni. Nekoliko nas se poznaje još iz doba detinjstva, zahvaljujući školama glume koje smo svojevremeno pohađali, a većina se upoznala međusobno tokom rada na jednom projektu, tj. predstavi koja se igrala pod okriljem Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu. Posle toga smo nastavili da se družimo i tako smo došli na ideju da napravimo našu samostalnu predstavu. To je bio „Zajednički stan“ – prvi artistički korak, a ujedno i ono što nas je zaista spojilo u ovo što smo danas. „Zajednički stan“ se rodio u podrumu jedne porodične kuće, pa je to u međuvremenu postalo i sedište naše male porodice – porodice Artista.

Zašto ste vi crne ovce?

Crna ovca. Prva asocijacija mnogima da je to neko ko je odbačen. Mi nismo odbačeni niti se tako osećamo. Mi smo samo drugačiji. Mi smo kao onaj šašavi ujka mađioničar što sedi na kraju velikog slavskog stola. Svi su srećni što je tu i što ih uveseljava, ali im nije baš jasno odakle on vadi sve te zecove, zašto je stalno nasmejan i odakle mu za hleb i mleko.
U današnje vreme kad je lako biti zvezda i poznat, reći da si glumac, pa još entuzijasta, amater, i nije neki prestiž. Reći da si umetnik (amater) to danas ne znači ništa. To je neretko paravan za lezileboviće i besposličare.
Zato mi i ne govorimo, mi radimo.
Vadimo te zecove iz šešira na radost sve veće familije koja se okuplja oko tog našeg stola. I ne samo zecove (predstave), vadimo i raznorazne druge drangulije, uveseljavamo decu i stare, a ove u sredini podsećamo da postoji nešto što se nekad zvalo lepota. Zašto to radiš? Zato što je lepo! Zato što me ispunjava! Zato što sma plemenitiji nego bez toga!
Teško je objasniti zašto ovo radimo jer ne može da se spakuje u jedan Excell sheet sa puno brojki. Zato smo crne ovce. Ali one drage, simpatične, koje svi vole da maze… Ali niko baš ne shvata kako baš one ispadoše crne, a toliko je drugih belo.

Razgovarala: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Artisti