10 apr  Crna ovca nedelje: Lidija Ćirić  

Roman Lidije Ćirić „Rekvijem za jedan dan“ nešto je nesvakidašnje u domaćoj, savremenoj književnosti u kojoj smo navikli da je primat bačen na radnju, fabula razvijena, a sve to u cilju da motiviše čitaoca da nastavi sa čitanjem. Naime, iako je reč o romanu gde se ranja odigrava u manje od nekoliko sati (sa više epizodnih retrospektiva, sve u cilju naglašavanja glavne priče), čitaocu ni na trenutak neće opasti pažnja tokom čitanja ovog dela.

     Pet sestara i majka, nakon očeve sahrane, okupljaju se u porodičnom domu. Shvatamo da su u pitanju sasvim različite ličnosti, a opet, na svojstven način, slične tek toliko da se primećuju rodbinski odnosi. Akcenat je njihovim dijalozima koji nam otkrivaju kako njihove karaktere, tako i njihove međusobne odnose. Ne može se nijedna od junakinja izdvojiti kao glavna, te je ovo roman sa šest potpuno ekvivalentnih likov koji za to vreme koje uspemo da provedemo sa njima u potpunosti osvajaju naša srca. Glavni razlog za to je njihova ogoljenost i prikaz na kakav nismo do sada navikli. Junakinje su žene, ranjive i autorka ih kao takve i predstavlja. Ono što je posebno zanimljivo jeste da, i kao takve, one utehu pronalaze na najrazličitije načine. Ističe se nedostatak muških junaka, osim u delovima retrospektive, mada su i u tom delovima predstavljeni kao svojevrsna pratnja našim glavnim junakinjama. Opet, ovaj roman se ne sme nazvati „ženskim romanom“ kako je to tipično za dela u kojima manjka muških likova, naprotiv. Ovo je porodično delo i namenjeno je svima. Istovremeno sirov i slojevit prikaz porodičnih odnosa u kojima se svaki čitaoc, u nezavisnosti od pola, može pronaći.

     Jedna od junakinja se zove Lidija, poput Vas. Ima li sličnosti među vama? Ima li poistovećivanja uopšte sa realnim situacijama u romanu?

Sve što zapišemo, stavimo na papir i ukoričimo se računa u književnost, Lidija je sigurno jedan od likova koji će zanavek živeti u meni, a i u drugima. Svaka sličnost sa njom je namerna. Možda ću i ja jednom biti mlada i lepa, kao ona.

     Napisali ste i zbirku pesama Kabanica za suze. Kome je posvećena?

Puškinu, on je pisao, nisam ja. Svaka posveta me podseća na oproštaj, zato nikada ne bih napisala da nekome nešto posvećujem. Ono što činim, prvo činim zbog sebe, ako tako ne mislim, nikada sebe neću shvatiti ozbiljno.

     Šta je Lidija kada nije spisateljica?

Umorna keva, uzaludni tragač za pravdom a ni ona ponekad nije pravedna, svakako nije spisateljica, ako nije pisac. Dežurna na straži. Ona koja najviše od svega voli da voli, dok voli.

     Radite i sa decom.Koliko Vas rad sa njima inspiriše za stvaranje?

To je zov prirode, ne posao. Moje mišljenje je da svaka žena mora da se ostvari kao majka, osim onih koje to prirodnim putem ne mogu, a i tada postoji rešenje. Žene su zato na ovoj planeti, a ne da izigravamo umetnice, to može, ali ne po cenu svega, zato i jesam odabrala isključivo rad sa decom, narod je odavno postao šizofren. Sa decom sam u drugoj dimenziji, onoj koju mnogi nikada neće imati čast sebi da priušte. Gradim hramove konstantno, radeći sa njima.

     Rekvijem je za veoma kratko vreme dostigao neviđeni uspeh, te je doživeo i drugo izdanje. Kako Vi doživljavate domaću književnu scenu i da li ima nade da će se književnost uzdići na veći nivo nego što je danas?

Ne. Nade nikada nije bilo a ni nivoa. Prvo i osnovno: mi lažemo sebe, o drugima da ne govorim. Toliko pisaca je otišlo i pre nas, proglašavanih velikanima, a po mišljenju ozbiljnih ČITAČA oni su sitnica. Čitajući Borisa Vijana, Singera, Babelja, Gogolja, Grejs Pejli, Flobera i da ne nabrajam, uvek se zapitam, da li ljude koji pišu nije sramota od njihovih pustih rečenica. Proglašavamo i nagradjujemo nepismenu gomilu, čast izuzecima, zato što je na njih došao red. Nismo mi to izmislili, dok slave mrtvake oni živi a mrtvi hodaju. REKVIJEM je kao što sam predskazala, postao lektira. Od sajma 2015, čita se i tek će se čitati, piše se o njemu i vode abrovi, to mi se dopada. Ništa lično, sve je to od mene.

     Šta biste poručili svim današnjim ženama, a šta muškarcima?

Da gledaju svoja posla.

     Zašto ste Vi Crna ovca?

Dosta je samohvale, možda zato što više druge hvalim, ako ste me odabrali, onda ste prepoznali zašto.

Razgovarao: Uroš Timić