Otišao je usamljenik. Kržljava žalosna vrba. Siromah koji je voleo drveće. I svoj zarđali bicikl.

Zborane ruke micao je hitro. Pomalo uplašeno i sramežljivo. Ličile su na suvonjave grane drveta. U dugačku prosedu kosu pleo se vetar. Mirisao je na Tamiš.
U oku mu je sklupčana sedela suza. Ona teška. Neisplakana.

Otišao je neprimetni, raščupani, prljavi čovek. Čovek kraj koga se korak ubrza, a glava kao po nečujnoj zapovesti okrene na drugu stranu.

Otišao je onde gde odlaze svi „varoški čudaci“ i lutalice. Ludaci i boemi.
Ubogi, nesmireni i od sveta zaboravljeni. Ljudi sa ranjenim dušama. Oni od kojih sam najviše naučila.

Ne znam da li je iko primetio da si otišao. Ja jesam. Drvo jeste. Ono koje si najviše voleo. Ono kome si pričao kao detetu. Koje si telom branio kada su jednog dana došli sa testerama.

Kada si otišao, čula sam, lišće tvog drveta je zašumilo. Tiho i žalosno.

Onda kada je zova počela da cveta, otišao je Džodi.
Izašao je iz trošne kuće obrasle puzavicom i više se u nju nikada nije vratio.

Kažu da je umro. Ja ne verujem.
Osećam miris života i miris smrti na rukama njegovog drveta. Ponekad ne mogu da ih razdvojim.

Znam da su to ruke koje su prigrlile njegovu ubogu dušu.

Potom je povele u beskraj.