09 nov Ćošak

Priča počinje u glavnom gradu bezimene zemlje

nepoznate godine

u pravo pogrešno vreme

na jednom ćošku gde se seku kaldrma , beton i šine

u ulici bez naziva i broja

odevena u boje leta

u sred jednog od onih godišnjih doba što se poznaju po magli, kiši i umiranju

ispred nekoga njega stajala je neka ona,

pričala je nešto na nepoznatom jeziku

sa nekim  vedrim oblacima u očima

pokušavala je dlanovima da dosegne frekvencije njegovih misli,

spominjala je neke daleke gradove

neke čudne, neistražene svetove

neke ptice koje se sele sa pola na pol a baš svaka od njih ima gnezdo u njenim grudima

kako je videla neke čudne aprile kako uranjaju u okean

kako je jela pahulje snega u julu i da im ukus nije ništa drugačiji od iskri sunca u decembru

kako je zaista sigurna da su zemljotresi ništa više do nemira koji se u njoj rađaju

i da su ljudi poprilično glupi što sve to pripisuju tamo nekim tektonskim pomeranjima ploča unutar zemlje,

tvrdila je kako  se može sakriti u svakom  čokotu samo ako hoće

i da od njenog znoja nastaje najlepše belo vino,

da je ona ta koja je Amora naučila kako se odapinju strele

i da se baš slatko smejala koliko je bio trapav u svojih prvih milion pokušaja da spari dvoje,

rekla je čak i to da je ortodoksna laž kako je svemir beskonačan

pošto ona eto,baš slučajno živi na njegovom kraju

i da su naučnici baš dokoni što se bakću u nekakvim limenim konzervama i skafanderima po njenom dvorištu,

priznala mu je u poverenju i to da je jedan stari grad poznat po romantici, bludu i llucidnim umetnicima

jedne  zore osvanuo sav u njenim slikama

pošto je jednoglasno rešeno  da se njen datum rođenja obaležava kao Svetski dan ljubavi

trideset i trećeg dana svakog četrnaestog meseca u godini

i zvala ga je da je poseti u tom gradu na taj dan,

napomenula  je samo da ona u govor i reči baš i ne veruje

da samo očima ljubi i priča

da se zagrljaj računa samo ako od njega  popucaju sva rebra

i kako najlepše diše kada ostane bez daha

a ako on taj jezik ne razume

i ako je navikao da diše samo sa punim plućima

stvarno je velika greška univerzuma što su se sreli

i da će mu čitav razgovor izbrisati iz pamćenja

jednim ugrizom za usnu

ako se pokaže da je takav slučaj.

A on, on je već bio odista čudna pojava,

ništa se nije moglio naslutiti  iz boja na njemu,

ni nizak ni visok

u nekom kaputu boja rovovskih bitki

sa kosom koja je kao slama izbijala ispod obora šešira

lica koje više liči na cvet suncokreta na kome lenjo leže dve bubamare nego na lice

delovao je kao neka ulična svetiljka na petroleum iz devetnaestog veka

ni treptaj oka dok je sluša,

sluša je i nema želju da je prekine, ćutanjem živi njene reči

oseća je kao ljusku oraha kada se zabije u desni

neko njemu nepoznat i stran nadražuje njegova čula

vraća mu slobodu, iz kaveza pušta sve želje,

sluša je i misli da je  konačno sreo nekoga ko će razumeti njegovu tezu da je poruke najbolje slati po kiši

i kako je pljusak ustvari jedno opširno ljubavno pismo koje se putem kapi uliva u misli,

da su spojene usne najčvršći most koji je čovek ikada sagradio i da su čelik i beton odavno prevaziđeni materijali,

sluša je i čvrsto veruje da se munje i gromovi rađaju baš u njenom pupku

i da je ona mora biti ta koja vedri i oblači nad celim svetom pošto već živi na kraju svih krajeva, iznad neba, sunca i zvezda,

oseća da  njeni krici i jecaji umeju uplašiti i najljuće zveri, da biti u postelji  sa njom znači voditi stogodišnji rat u kome su sva oružija dozvoljena

da juriša, da ide prsa u prsa, da zubima otkida komade mesa,

oseća da je ona muza svih muza, da se kroz vekove šeta kao po lavirintu

idući od ruke do ruke perverznih slikara, pisaca, molera, pekara, baštovana i moreplovaca,

da se o njoj ispisuju najperverzniji i najljubavniji stihovi

da je na slikama predstavljaju i kao devicu i kao bludnicu,

osetio je da je ona može biti i snaga i slabost

da istim žarom rasplamsava i da gasi

da ume uteći  ako se samo jednom labavo zagrli

i da posle nje ostaje samo golo telo sklupčano na podu

pustoš, prokleti decembar i beskonačno lutanje po najmračnijim hodnicima uma po kojima odzvanja njeno ime,

poželeo je da joj kaže kako se jutros probudio prazan

kako već dugo nije sanjao u bojama maka

kako se plaši da je možda izgubio svoju senku

pošto već dugo tumara u potrazi za makar jednom osobom koja će razumeti  osećaj tuge što se rađa u njemu dok posmatra listove u blatu,

da najviše zadrhti kada mu se usne nađu u dodiru sa pupkom i butinama

i da se sav oznoji kada se nađe oči u oči sa kakvim skrivenim mladežom

da je najlepši parfem na svetu miris slepljene kose na vratu

i da bi baš prava stvar bila kada bi ona htela da samo jednom zajedno isprate Mesec

ležeći zagrljeni  na podu njegove sobe, goli i topli, bez  ijedne reči, bez suvišnih pokreta

nakostrešenih grudi i izgriženih usana,

baš onako kako se Mesec zorom i ispraća na počinak,

a šta će biti posle, on stvarno ne zna, toliko daleku budnućnost nikada nije planirao.

Priča počinje u glavnom gradu bezimene zemlje

nepoznate godine

u pravo pogrešno vreme

na jednom ćošku gde se seku kaldrma , beton i šine

u ulici bez naziva i broja

odevena u boje leta

u sred jednog od onih godišnjih doba što se poznaju po magli, kiši i umiranju

ispred nekoga njega stajala je neka ona…

 

Autor: Stevica Rajčetić

Fotografija: weheartit.com