Čemu prijateljice služe

31. jula 2017.

Nismo se mesecima čule. Bude tu poneka poruka u sandučetu i zamišljene kafe u nekom retro kafiću. Razmenimo fotke sa nekih bitnih dešavanja. Tome prijateljice služe. Da znamo da postoje.

Jednostavnije je bilo družiti se kad je jedina obaveza naučiti deset stranica iz udžbenika psihologije, četiri matematičke formule i poneku hemijsku reakciju. Čitale smo lektiru i beletristiku, zaljubljivale se u Onjegina i neke nestvarne likove iz engleskih romana. Zaljubljivale smo se uz rok balade i uvek nekako u proleće, pred prolećni raspust.

Poveravale smo se SMS porukama, u dugim telefonskim razgovorima, na zadnjem sedištu autobusa i u zatamnjenim devojačkim sobama. Sedele smo uvek na podu, okružene duvanskim dimom i posterima na visokim zidovima.

Lakše je bilo dogovoriti druženje i kafu. Dovoljan je bio jedan kratak poziv ili „cim“. Mobilni telefoni nisu bili pametni, znali su u pogrešno vreme da pogrešnom dečku pošalju „pijanu poruku“. Posle takvih incidenata sazivani su hitni sastanci. Smišljale smo taktike i strategije zaljubljivanja i odljubljivanja. (Kako da se zaljubi u tebe? Ili: Kako da se odljubiš ako se on ne zaljubi?)

Mama i tata tada uglavnom ni za šta nisu bili u pravu. Patrolirali su kao policajci oko naše razuzdane mladosti. Mi smo htele izlazak do jutra i neograničenu slobodu. Dobile smo uglavnom zabrane kad zakasnimo kući.

Bilo je lako na malom odmoru se smejati, čavrljati i dramiti. Razloga za dramu je uvek bilo. Zbog nenajavljenog kontrolnog, zbog najavljenog kontrolnog, zbog jedinice ili četvorke. Zbog uobraženog Marka iz II-2, zbog Nikoline bivše devojke, zbog propalog izlaska ili neke ljubomorne scene.

Te devojke su sad zatvorene u školskim albumima, sa osmesima i maloletnim nadanjima. One ne znaju kako smo se probudile ovog jutra, koja je dočekala zoru posle nesanice, koju je budila beba, a koju nezavršen poslovni izveštaj. One ne znaju da smo udate, zaljubljene ili same. One ne znaju koji roman po treći put čitamo. One ne znaju da i dalje ne možemo bez kafe, ali da je izbegavamo „jer nije zdrava“. One ne znaju da grisini sa susamom ne može da prođe kao doručak na velikom odmoru i da sanjamo bilo kakav odmor.

One se smeškaju na grupnim fotkama u školskom parku, na žurkama u studentskim sobama, sa čašama, knjigama i sunčanim naočarima. One ne znaju da na žurku nismo otišle godinama, da su školski parkovi i studentski domovi ostali u nekim napuštenim gradovima i sećanjima. One ne znaju da sad u čaše sipamo vodu i neke nazovi-smutije. One ne znaju da svako veče zaspimo na istoj stranici knjige koju čitamo. One ne znaju.

One ne znaju da na viberu imamo grupu u kojoj se dogovaramo kad ćemo popiti kafu. One ne znaju šta je viber i čemu uopšte služi kad između dve kafe prođu meseci.

One ne znaju koliko se volimo, koliko smo zaljubljene u naše prijateljske godine, u naša čekanja i razgovore.

One ne znaju, a mi znamo. Tome prijateljice služe. Da znamo da postoje, čak i onda kad ni u šta drugo nismo sigurne.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografije: pinterest.com