Budi tu.

13. marta 2018.

24.24 godina u krštenici. 24 dinara u džepu. Subjektivni osećaj -24 stepena. Zapravo smo tu negde oko nule. Subjektivni osećaj – i ja se okrećem oko nule.

Budim se u podne. Kuvam jaku, prejaku kafu i sedam za sto. Marčelo dovikuje sa zvučnika „Danas neću napisati ništa“. E pa, ja baš hoću.

24.Nije to veliki broj. Nije ni nešto posebno zanimljiv. Zapravo, moj rukopis ga nekako čini posebno ružnim. 24 i prošlo je detinjstvo, 24 i prošle su ljubavi, prošle su i „neljubavi“, prošle su i krokodilske suze, i gigantski osmesi.

24.A ja tek počinjem. Evo, počinjem. Evo, kažem ti, za 5 minuta. Ili možda 10. Ili, 24.

Moja K. ima bebu. Jednu malu, okruglu, velikookastu bebu. Život me udario posred face uz jedno, velikim slovima i sa uzvičnikom, „ODRASLE STE!“. Moja K. ima bebu. Ja imam 24. I nemam pojma šta želim. I nemam pojma gde ću, i šta ću. I ne umem da držim bebu. Ja nisam odrasla.

budi-tu-blacksheep.rs.jpg1

Par dana kasnije, budim se u podne. Ne smem da pijem kafu. Ne smem ni da pomislim na kafu.

Pre nekoliko dana su kopali po meni. Ne, nije metafora, bukvalno su kopali. Nekakvi hirurzi sa zelenim kapicama. Jedan zeleni anesteziolog me je pitao koliko godina imam, i rekla sam 24. I rekao je: „Eh, pa ti si velika“ pre nego što sam zaspala. A htela sam da dodam da se ne osećam tako. Ne osećam se veliko. Zapravo sam se osećala jako malo, tu, vezana na tom zelenom stolu, sa zelenim ljudima oko sebe. Ali, zaspala sam. I kad sam se probudila, par sati kasnije, nije bilo zelenih ljudi da im to kažem.

Ali bio si tu ti. Gledao si me kroz prozorčić na vratima i mahao si. I bio si nasmejan. Medicinska sestra te je odvukla i rekla da nema potrebe da više budeš tu, jer ću ja da spavam. I velika sam, i mogu da budem sama. Ali, ja se ni tad nisam osećala veliko. Osećala sam se maleno sa svim tim iglama i cevkama koje vire iz mene. I nisam želela da spavam. Bol je bila blaža dok se ti smeješ. Pa makar kroz prozorčić. Bilo je potrebno da ti budeš tu.

Navikla sam da sama kopam po sebi. Onako figurativno. Da rovarim po svojim osećanjima. Da pravim rezove po srcu. Figurativne. Nisam navikla da neko zelen rovari po mojim organima. Nisam navikla da iko rovari po njima. Nekakvim jezivim metalnim stvarčicama. Da pravi rezove po mom stomaku. I to tako stvarne rezove. Vidljive, opipljive. Bolne.

24 sata nakon zelenih ljudi ustala sam iz kreveta. Medicinski tehničar mi je držao glavu i vukao me za ruku. Bilo je bolno. I bilo je oslobađajuće. Hodala sam. Naslonila se na prozor i tamo si bio ti. Na parkingu ispod moje sobe. Od stotinu soba ti si pronašao baš tu, jednu jedinu, gde sam bila ja. Mahao si i smejao se. I bilo je lakše. Bol je bila blaža dok se ti smeješ. Bilo je potrebno da budeš tu.

24 dana nakon zelenih ljudi, budim se u tvom zagrljaju. Njuškam ti bradu, ljubim te u nos, budim te. Otvaraš oči, gledaš me, smeješ se. Više me ništa ne boli. Rezovi nisu važni sve dok si ti tu. 24 dana posle operacije, ja i dalje nisam odrasla. I kontam da ne moram. Jer imam nekog ko me voli tako „neodraslu“. Nekog ko se smeje onda kad mu i nije do toga, samo da bi bio jak za mene. Nekog u čijem sam zagrljaju i dalje malena, a opet najveća na svetu.

I ne moram nikad da budem ni odrasla ni velika. Ti me činiš i odraslom i detetom u isto vreme. Samo je potrebno da budeš tu.

Autorka: Biljana Bajinović

Fotografija: weheartit.com