Bolje mesto

9. marta 2017.

Sinoć je umro deda. Nenadano, a očekivano. Brzo, a opet nebeski tiho. Sam, kako se i rodio, negde pored vrata, u senci jabuke. Tata je bratu objašnjavao kako je on na boljem mestu, ne znam ubeđujući tako sebe ili njega. Grleni su bili jauci, oni odglumljeni. Iskreno žaljenje je bilo nemo. Kao dedine oči.

Sinoć je otišao deda. Da bere lešnike, pretpostavljam. Ili trešnje. Samo ne sećam se da je ranije nosio štap. Verovatno ide u šumu da bere pečurke. Ovoga puta neće mi dozvoliti da krenem sa njim. Podsetiće me da mu kupim pola hleba i jedno „pivce za živce“. Reći će mi da ga sačekam da mi ispriča priče o našim precima. Hteo je da napišem knjigu o tome.

Sešće, kada se vrati iz šume u svom plavom, radničkom odelu, da mi priča o slobodi i pesku Sahare. Pitam se gde je to njegovo odelo? On nikada nije nosio sivo.

Sinoć se uspavao deda. Zaboraviće da mi čestita rođendan. Da mi obuhvati lice rukama i da me poljubi u kosu. Neće sedeti na stepenicama, u hladu marele, i čekati nas da se vratimo zadnjeg dana škole. Neće više da gladi svoje duge brkove niti će davati mom bratu po koji dinar za svaki postignuti gol. Neće duvati u rane na kolenima moje sestre, kada padne. Niti će se smejati zajedno sa mojom drugom sestrom.

Proći će još mnogo septembara dok i mi ne odemo na to bolje mesto. Znam. Naša priča o precima nije cela, deda, jer ja nisam htela da je slušam do kraja. Ali znam da ćeš mi je ispričati, kada se opet budemo sreli.

Srećnog te viđam u dvorištu snova. Vidim opet si obukao plavo odelo. I čestitao si mi rođendan. Više te ništa ne boli.

Samo se smeješ.

Autorka: Viktorija Marković

Izvor fotografija: pinterest.com