Bolela me je dvadeset šesta

9. oktobra 2017.

 

Islednik me budi, načinje, neplanirano kupljen u gradu gde dele 3 000 za gospođu. Tamo sam rođena umesto u Ćupriji. Umesto u Ćupriji živela sam u Senju. Umesto u Senju živim negde drugde. Umesto da živim ja se vrlo često sećam. Zamišljam. Retko sanjam. Ne maštam osim kad menjam prošlost. Prošlost me ni u čemu ne sprečava. Naprotiv. Štaviše me ni budućnost ne sputava. Jedino vreme koje zapravo imam kako bih nešto mogla da promenim – mene ipak samo guši.

Njišem se redovima Islednika, shvatam da sam u raskoraku sa samom sobom. Lažem. Iz tog verovatno lošije i pišem. Zbog tog pribegavam ljudima. Nisam sve priznala sebi. Ljudi su tu da to nešto sakrijem od sebe tako što ću ih, napregla se, nasmejati. Iskreno ih nasmejavam. Podelili smo kafu, sve ređe čaj. Oslonila sam o sopstvene priče sebe samu. U stvari sam samo u sebi ostala, možda sklupčena, možda mrtva pružena, možda života željna. Slušaju me. Delim savete. Traže ih. Ja sebe nisam poslušala. Potom im izmišljam kako sam sada cela i da je stečeno znanje ujedno i pravo i obaveza da nekom pomognemo. Na kraju se raziđemo, do sutra, do naredne godine, do sledećeg više nikadi svako s jednakim teretom odlazi. Jednom ćemo se, čini mi se bar tako, samo teži pronaći. I to će nas ili zauvek rastaviti ili ponovo držati skupa.

On me čeka na uglu. Stare su nam duše, poznale se, iako ne znam šta to tačno znači. Tu na uglu, s njim, manje glumim, manje lažem. Priznajem, ogoljavam se – držaće me i u naručju golu. Ne znam koliko mi je do tog stalo. Ostajem jer u svakom vidimo se ostavim i njemu i sebi – sebe – za sutra. Sluša me, a već zna. Poznajem i ja njega. Treba mi da bih lakše postojala. Ponekad mu kažem kako će sve ovo o meni kratko da traje. Umreću. Znam da mu objasnim način, razloge ipak čuvam.

Kaže mi:

Vi Srbi ste takvi – sanjate tragične krajeve.

Ja bih mu nešto na svom jeziku otpevala. Ublažavam neke melodije uvaženijim izvedbama i puštam mu neku, meni važnu, pesmu. Kao da se stidim. A ne treba. Volim kafanu. Sevdalinku. Narodnu muziku. Karirani stolnjaci me uvek podsete na Đuru Jakšića koga, od juče, vežem i za kamen u skupštini.

Čistili su skoro neku reku u Srbiji, nastavljam. U istoj su naročito pronašli analgetike i anksiolitike. Kada mu pričam, kažem mu da mi više nismo zemlja Tesle. Nikada možda nismo to ni bili. Mi smo zemlja veza i bromazepama (dobro i rakije). Sluša me, ponovio po ko zna koji put da on neće da me povredi kao onaj tamo iz moje Ćuprije. Ja to već znam.

Na stolu je Ostrvo. Na francuskom.

Šteta što ne govoriš srpski. Srpsko-hrvatski. Bosanski. Kakva šteta što Mešu nećeš nikad moći da pročitaš na mom jeziku, na jeziku na kom bih da ti pevam, jezik na kom bih da ti objasnim kafanu, mojih deset minuta između Senja i Ćuprije, moje povratke… Tamo me drugačije boli. Lepše, a teže. Tamo ću uvek da se vratim.

bolela.me.je.dvadeset.i.sesta.blacksheep.rs

Prolazimo niz haustor passage de la vérité, tu odzvanja moja pesma – na engleskom. U tom hodu već glumim, ističem se, mislim da neću moći o ovom da pišem, a onda se, o Velikića sapletena, pročitala tu svoje redove, ponovo pružam u sebe. Ne bojim se. Pomalo se možda gadim upitana kojim sam uticajima došla do ovolikog broja poveza na očima. Svaki mekši, šareniji, otmeno svilen i bolji od drugog. Toliko su ukrašeni da bi se možda za istima i otimali – kao na vašaru, na pijaci, kao da su za džabe. I jesu.

Pušim, drhtim, nisam satima. Jednom mesecima. U meni sam jedino ja. Nerešena. Ućutkana. Ponela posledice svojih promašenih odluka. Kad bolje razmislim, ništa od tog odlučenog iskreno nisam ni htela. Svejedno je sad moje da težinu svoje nesikrenosti podnesem. Pitam se kakvo li će biti moje sutra kada je ovo danas samo nužno.

Samo ja. Niko više.

Zatvaram oči. Odgovori su uvek u stomaku usklađenim sa sklopljenim očima. Slušam svoj stomak. Prethodno sam mu dozvolila da na isti spusti ruku. Opipnuo je čega se bojim. U tim šakama sam ostavila sebe i za sutra.

Pevaću mu nekad nešto na svom jeziku.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: favim.com