27 nov Bojan Marjanović: “Sutra ćemo” (odlomak iz romana)

Beograd je glavni grad Republike Srbije, a može se, naravno, i opisno odrediti, recimo, nekada je, sećam se toga dobro, u udžbeniku poznavanja prirode i društva pisalo ovako: „Na mestu gde se susreću talasasta Šumadija i ravna Vojvodina, nalazi se naš glavni grad Beograd“, i takođe, može se reći da u njemu živi gotovo trećina stanovništva ove države, da je on i dalje najveći i glavni grad Jugoslavije koja postoji i posle svog nestanka, jer ljudi iz čitave te zemlje stalno dolaze i odlaze iz Beograda, pokušavaju da se utope u njegovim gustim i lepljivim ulicama, pokušavaju da pronađu svoje mesto ispod njegovih reflektora, pa ipak, Beograd je, makar tako reče jedan moj prijatelj, sasvim tužan grad, prestonica propale imperije, a opet, s druge strane, jednom sam čuo neke entuzijaste kako tvrde da je Beograd najuzbudljiviji grad na potezu između Berlina i Istanbula, eto, neka mi ne zamere Atina i Budimpešta, Beč i Zagreb, Sarajevo i Solun, to tvrde ti dragi entuzijasti, ne ja, ipak, uprkos nenaučnosti njihovog pristupa, molio bih da se njihova tvrdnja uzme u obzir jer oni nisu iz Srbije, te se njihov utisak ne može svesti pod jeftini patriotizam: moguće je da su videli nešto što ovaj grad čini jedinim mostom između Berlina i Istanbula, uostalom, ako ništa drugo, zajedno ta tri grada čine nesrećno društvo prestonica propalih imperija, mada sam poprilično siguran da bi se Beč naljutio što i on nije primljen u taj klub, bilo kako bilo, molim vas, ti entuzijasti su mi dobro poznati i, mada bih na ovom mestu insistirao na njihovoj anonimnosti, ne brinite, ako budem morao da otkrijem njihov identitet nadležnim organima, rado ću ispuniti tu građansku dužnost, a dotad ću samo dodati da je Beograd grad u kojem, uprkos svemu i uprkos sebi, volim da živim, volim miris buđenja proleća u Beogradu, ali bih ga verovatno voleo i u nekom drugom gradu, možda čak i više, nikad se ne zna, doduše, moram priznati da volim kada se u beogradskim sumracima mešaju pozlaćena svetlost umirućeg sunca i svetlost tek upaljenih, žutih lampiona, iako sam potpuno siguran da i u San Francisku i u Lisabonu i u Bejrutu postoje različiti načini da se zavoli sumrak, ipak, nikad nisam bio u tim gradovima, a iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu hodam beogradskim ulicama, polako zaboravljam kako su sumraci i jutra izgledali u gradu u kom sam rođen, polako, ali sigurno, Beograd postaje moj unutrašnji grad, kada čujem reč ulica, pomislim na beogradske ulice, kada čujem reč most, pomislim na mostove na Savi, kada čujem reč taksi, pomislim na beogradske taksiste, kada čujem reč autobus, pomislim na beogradske autobuse, a onda, kada čujem reč nebo, pomislim tek na ovo obično nebo, na nebo koje deca boje u plavo i u čijem ćošku crtaju nasmejano, žuto sunce, ovo naše opšte nebo budući da, uz svu dobru volju, ne postoji nešto što bismo zvali beogradskim nebom, ali, dobro, može se reći da ipak postoji parče neba nad Beogradom, parče neba na koje je prišiven mesec koji nas pomno prati dok presecamo noć i Karaburmu kratkim i užurbanim koracima, mesec koji nas prati dok hodamo, naizgled relaksirani, zapričani o jednom sjajnom receptu za piletinu sa spanaćem i orasima, razgovaramo tako, pod budnim mesečevim okom, a u nama se svakih deset ili petnaest sekundi desi po jedna relativno kontrolisana eksplozija, Saro, ponekad je stvarno teško razlučiti da li zanimljivije razgovore vodimo ili prećutkujemo, a osim noćnog neba, tog prekrivača naših šetnji koje stalno dotiču rubove dopuštenog, takođe postoji i razliveno crveno nebo koje u svaku zoru izranja iz Dunava, razliveno crveno nebo u koje ti i ja često blenemo sa zadnjeg sedišta taksija, jedva promumlam, reci nešto, Saro, jedva promumlaš, reci ti nešto, Darko, pa šta reći na ovakav prizor, a, stvarno, šta reći na ovakav prizor, pa, ništa, pa, ništa, možda stvarno postoje stvari koje bi čovek samo pokvario kad bi pokušao da ih opiše, da, sigurna sam da stvarno postoje takve stvari, ipak je divno, Saro, stvarno jeste, Darko, divno je, pa ja ćutim, pa i ti ćutiš, pa ja i dalje ćutim, pa ti naposletku progovoriš, evo ti petsto dinara za taksi, ma ne treba, ma uzmi, a dobro, a naravno da je dobro, a nebo je i dalje divno, uprkos našem nedostatku reči i uprkos našim novčanim transakcijama i, da, Beograd je kriv što sam zacementirao neka svoja uverenja, recimo, on je definitivno uobličio moju ljubav ka šetnjama po gradu, tom sistematičnom lepljenju gradske prašine na najrazličitije oblike obuće koje imam, od čizama preko patika do sandala, sve njih sam dobro umazao pločnicima ovog grada i, stvarno, moram da priznam da nimalo ne razumem ljude koji, umesto grada, radije biraju da se odvezu u prirodu i tamo se šetaju po livadama i šumama koje su, priznajem, fantastično zgodne fotografije koje možeš staviti na desktop svog kompjutera, ali, Saro, iako sam odrastao na paradajzu koji je na selu uzgajala moja baba i na jajima kokoški koje je moj deda držao u dvorištu naše kuće u našem gradiću, osećam, Saro, postao sam sasvim betonsko biće, udaljio sam se od surovosti prirode u kojoj gmižu zmije, cvrče cvrčci i teku izvori pijaće vode koja mi je, usled nedostatka hlora u njoj, sasvim neukusna, naprosto, previše sam se navikao na neke sasvim nove nivoe lepote i užasa, a jedina priroda koja me istinski oduševljava je velika i nepregledna voda, možda baš zato što znam da će ona uvek ostati nedostižno snoviđenje, da, Saro, voleo bih da mogu da živim u moru, voleo bih, ali nisam ni riba, ni hobotnica, ni Aquaman, trebalo je, Saro, komunisti da izgrade neko more u Beogradu, ako su mogli Novi Beograd i Gazelu, mogli su, vala, i jedno more napraviti, šta bi nam falilo da budemo Beograd na moru, ali, eto, kad već nisu, kad već imamo ove dve ogromne reke, voleo bih, Saro, da imam neki čamac kojim ćemo se voziti po reci, ali nemam, niti postoje izgledi da ću sa svojom kurirskom platom moći da ga kupim, ali grad, Saro, on je uvek tako blizu, njegove ulice su uvek dostupne i, stvarno, ne postoji ta mekoća trave koja može da nadoknadi osećaj hodanja po ulicama dok grad bubri, hodaš po vrhu nekog džinovskog lonca, a grad ključa pod tvojim nogama, vri i vibrira, menja se i već svake naredne sekunde postaje nešto novo, zakoračio si u jednom gradu, a nogu na asfalt spustio u nekom sasvim drugom, te metamorfoze su nešto što, uz sav napor, nijedan fašizam nikada neće moći da ukine, uvek ćemo moći da hodamo našim gradovima, da se menjamo s njima i kroz njih, ma kako nas budu progonili i ograđivali, gradovi će se uvek truditi da nam tu i tamo otvore neki svoj skriveni prolaz gde ćemo moći da držimo političke tribine, imamo nezaštićen seks ili već nešto treće što nam padne na um, evo, dok ovo pričam, grad je već postao nešto što samo do pre koji sekund nije bio, a valja se okrenuti oko sebe, valja se truditi da upoznaš grad u svim tim njegovim lelujanjima, evo, Saro, ti i ja sad hodamo gradom, a sto hiljada priča izvire sa svih strana, ne možemo ni da stignemo da ispratimo sve te glasove koji se šire vazduhom, poslušaj malo bolje, ti i ja sad nervozno ćutimo i promišljamo s koje strane našeg još neotpočetog razgovora čuče vrata kroz koja moramo proći da bismo ušli u njega, ali, poslušaj, hidranti i kontejneri ne prestaju da toroču i da se takmiče u vrlo vulgarnoj i neprimerenoj stand-up komediji, priče iskaču iz izloga i trafika, auta i ulaza u zgrade, iz kafana i prodavnica nameštaja, na svakom ćošku možeš sresti nekoga kako pomahnitalo juri držeći stranicu na kojoj je pažljivo iskucao neku svoju pripovest, spreman da je pošalje na konkurs za priču o gradu koji je, upravo, sam grad raspisao u cilju širenja vidika o samom sebi, a kada kažem grad, naravno da ne mislim na kockaste činovnike koji sede po fantomskim administrativnim telima i peru pare preko gradske kase, ne, zaista ti kažem, doslovno je grad raspisao konkurs za priču, u žiriju su jedan stari hrast iz Zvezdarske šume, jedan znak STOP s Mirijeva i jedna ofucana žardinjera s Miljakovca, njih troje će većati, ozbiljno promisliti i na kraju odlučiti kojom se to novom pričom može obogatiti ovaj grad, taj čudesni organizam, a inače, zgodna stvar s tim konkursom je što, uveren sam, poneku nagradu dobijaju svi koji se prijave, poslušajmo sve te priče, možda ćemo tako lakše razumeti to što ti i ja, Saro, nemamo zajedničke fotografije, nemamo uspomene s letovanja, nemamo fioku u kojoj držimo račune za struju, internet, kablovsku televiziju i infostan, to što nemamo rođendane na koje idemo zajedno i rođendane na koje idemo odvojeno, nas dvoje, Saro, nemamo ljude koji će, dok se rastajemo s njima, reći ej, pozdravi Darka ili ej, pozdravi Saru, ako se ja razbolim, Saro, tebe niko neće pitati kako sam, ako ti, Saro, odeš na put, mene niko neće pitati kad se vraćaš, jedino što nas dvoje imamo jeste ovaj grad u kom se skrivamo, poučeni iskustvom starih begunaca koji kažu da se nigde ne možeš tako dobro skriti kao u vrevi, da, nas dvoje imamo samo ovaj Beograd koji je, za razliku od naših života, odlučio da nam izađe u susret, ponudio nam mračne ulice u koje možemo naprasno da skrenemo i u kojima te, kao slučajno, dok hodamo, dodirujem prstima po ruci, ponudio nam je jednu piceriju koja radi do šest ujutru, u kojoj smo se jedne noći ljubili, dok je tebi srce drhtalo kao dete uplašeno da će ga uhvatiti dok krade trešnje, ponudio nam je Beograd i jedno stepenište na uglu Palmotićeve i 29. novembra na kojem smo napravili omanje groblje popušenih cigareta, ponudio nam je Beograd da, ovog proleća i ovog leta, postanemo njegovi tajni ljubavnici, tek akteri jedne od hiljadu priča koje se odvijaju njegovim ulicama, priče koja kao da ne može da odluči kom žanru pripada, da li je komedija ili drama, naša priča, Saro, kao da ne može da odluči da li će svoje težište da ima u onoj sekundi kada hodamo ulicom i ti kažeš Darko, znaš šta se sad desilo – šta, Saro? – evo, upravo sam prdnula, ili će, ipak, njeno težište biti u onoj sekundi kada izađeš iz taksija, a ja osetim čeličnu ruku koja mi prstima dobuje po utrobi i šalje Morzeovom azbukom poruku koja glasi a–šta–ako–je–sad–poslednji–put–bila–s–tobom–a–šta–ako–je–sad–poslednji–put–bila–s–tobom–a–šta–ako–je–sad–poslednji–put–bila–s–tobom, ipak, uprkos našoj maloj, neodlučnoj priči koja je utočište našla na ovim ulicama, nemoj misliti, Saro, da previše romantizujem Beograd, da, vrlo dobro znam koliko on žulja sve one koji svaku noć provode šćućureni u ćoškovima podzemnih prolaza, zabijeni u kese i ofucanu ćebad, obučeni neprimereno toplo za ovo doba godine, jer jednom kad ti zima uđe u kosti, nema tog leta koje će je oterati odatle, znam ja, Saro, da širokim ulicama Beograda i dalje krvavo cveće pada po tragovima gusenica tenkova koji su otišli da ruše druge gradove, gradove koji će postati samo jedna kamena metafora užasa, Saro, znam ja da o Beogradu možeš zamisliti sto ili dvesta hiljada različitih naslova u novinama, od otvaranja Beogradskog festivala cveća, preko najviših izmerenih temperatura u zadnjih deset godina, pa sve do protesta protiv rušenja jednog dela grada, a o Vukovaru i Srebrenici sve ove godine gotovo da možeš pročitati samo jednu jedinu vest koju je, velikim delom, napisao sâm Beograd, znam ja to, kao što vidim oglase za posao u noćnoj smeni na trafici, kao što znam da će se čak i na taj oglas prijaviti deset ili sto četrdeset puta više ljudi nego što gazda zapošljava, vidim ja svu tu decu koja nas gledaju staklastim očima dok nas pitaju želimo li da kupimo papirne maramice, vidim i nas koji ih ponekad kupimo, a ponekad ne, vidim nas kako smo svesni da im nismo pomogli čak ni kada kupimo te jebene maramice, vidim nas kako, ipak, preziremo sebe kad maramice ne kupimo, pa zar misliš, Saro, da ne znam sve to, naravno da znam i kako je Beograd zao dok se krv transvestita lepi za zaključana vrata taksija, taksija koji joj neće otvoriti vrata i odvesti je daleko od hijena koje joj dahću za vratom, Beograd je, naprosto, odlučio da zažmuri na sve to i otišao da to veče provede na prijemu s uglednim zvanicama, Beograd se šetkao kroz neke blistave svečane sale dok su lopovi i ubice masturbirali iznad nekih izrazito ružnih maketa, znam ja da je Beograd okrutan dok po stanovima u kojima titra svetlo iza kuhinjskog prozora raste podliv na ženskom licu, kao što znam kako se Beograd davi u svim tim litrima pljuvačke koja se sliva niz trafike na kojima se, kroz nanose te pljuvačke, vide jedino vodootporna šarena govanca, trafike na kojima se nalaze Informer, Srpski Telegraf i ostale Politike, sa čijih se naslovnih strana odvratno smeši Aleksandar Vučić, koji je i vrlo bitan i vrlo nebitan, koji je i stvaran čovek i metafora, Aleksandar Vučić koga ovde, Saro, zajedno s njegovim novinskim pomijama, spominjem po imenu i prezimenu samo zato jer izraz šarena govanca stvarno nije dovoljno grozan, dok sama njihova imena i prezimena to jesu, znam ja, Saro, da je verovatno pitanje dana kada će Beograd pustiti neke svoje klonirane zombije da nam slome kolena, klečaćemo tako na njegovim trotoarima, pljuvaćemo krv po prašini, neće nam biti svejedno, verovatno ćemo se usrati, upišati ili makar ukočiti od straha, ali, Saro, i dalje ćemo voleti da živimo u našem utočištu, u našem Beogradu, Saro, i dalje će nam biti lepo u njemu, iako, Saro, znaš li to, jednog dana, ima tome desetak godina, Beograd uopšte nije bilo briga za mene, on je bubnjao svoje ratničke ritmove, gomila ljudi je izašla na ulice, državnici, sportisti i filmski reditelji su urlali s bine i ludački vrištali o miševima koji se kriju u rupama, loši glumci su loše recitovali loše pesmuljke, gomila sveta se tiskala ulicama, neke zgrade su gorele iz sasvim pogrešnih razloga, Beograd se grčio u svojoj ratničkoj erekciji, urlikao je pokliče o srcu Srbije, a jedino što je želeo bilo je da se i dalje vrti u svojoj postelji, unezveren unutar vlastitih paranoja i ovisnosti, Saro, tog dana i te večeri, Beograd nije bilo briga za mene, i ne samo Beograd, takođe, o meni tada nisu brinuli ni Zrenjanin, ni Užice, ni Šabac, ni Čačak, ni Priština, ni Kragujevac, ni Srbija, niko nije brinuo o meni tog dana kada je, u ofucanoj bolnici u jednom malom gradu, umirao moj otac, ne, on nije bio srce Srbije, ničije on srce nije bio, nije više čak mogao biti ni vlastito srce, umirao je dok su se na utišanim televizorima vijorile trobojke, Beograd nije bilo briga za njega, niti za mene, niti za moju majku i sva njena lutanja u godinama posle, sve te dane u kojima, naprosto, zaboravi da popije makar jednu čašu vode, nije se Beograda ticala ni njena prevremena penzija, ni sve knjige o astrologiji koje je pročitala, ni svi sanovnici i priručnici za gatanje koje krije po kredencima u našem stanu, zapravo u svom stanu, oca više nema, a ja sam tek povremeni gost, nešto voljeniji poštar, ona svakog dana hoda tim gluvim sobama, sobama u koje, eto, ovaj naš Beograd, Saro, nikada nije svratio i mada mu to zameram, kao i još mnogo drugih stvari koje ovaj put neću pomenuti, uprkos tome, Saro, lepo je živeti u njemu, moram to da priznam, lepo je, lepo, stvarno lepo živeti u našem Beogradu, lepo je govoriti ovaj jezik, jezik čije nijanse poznajemo, jezik na kojem govori i naš omiljeni konobar, dragi stari homoseksualac koji nadrndano ispravlja goste – kaže se kapricioza, ne kapriđoza! – volimo, Saro, nas dvoje ovaj naš jezik jer na njemu nam se obraća dobroćudna žena iz kioska dok nam se izvinjava jer, eto, treću noć zaredom nemaju duvan koji tražimo, dobar je, drag je ovaj naš jezik kad na njemu progovore psi i mačke, verni saborci u šetnjama neuobičajenim rutama, ugodno je govoriti na istom jeziku kao i taksista koji pokušava da obori svetski rekord u brzom pričanju viceva, divno je, zapravo, Saro, biti stanovnik jezika koji prijateljski delimo s Krležom, Tinom Ujevićem, Arsenom Dedićem, Vesnom Parun, ali i svim tim nesrećnicima koji bi frktali jer sam spomenuo samo autore iz Hrvatske, iako ti i ja znamo da je u tom jeziku ugodno i Miljkoviću i Vasku Popi i Maku Dizdaru i Branku Ćopiću i mladom Crnjanskom, koji u našem jeziku nikada nije ostario, ali ne samo njima, ugodno je u tom jeziku i tvom profesoru fizičkog vaspitanja iz srednje škole i mojoj susetki koja je nekada radila kao službenica u Jugobanci i još, želim da ti priznam da je krasno, Saro, znati ovaj jezik na kom sam čuo ponešto o tome kako si prvi put masturbirala ili o tome kako si ubeđivala roditelje da je sasvim u redu da promeniš fakultet ili o tome kako si jednom šetala po dalekim planinama istoka s kojih se mesec može dohvatiti kao da je tegla džema u špajzu ili kako si mi jednom rekla da, uprkos svemu, nikada nisi poželela da ti i ja nismo uleteli u sve ovo nedefinisano lutanje u kom smo sad zatočeni, malopre si izašla iz taksija, rekla hajde da malo protegnemo noge i krenuli smo, bez nekog jasnog cilja, nikada se, uostalom, ne treba previše mešati u logiku udova, oni znaju šta i kako, kada i gde, udovi su često pametniji od nas, iako, naravno, nije sve do njih, jer znam, hodamo gradom, a grad hoda nama, Saro, ovaj Beograd što ostaje za nama, ovaj Beograd što nastaje pod našim nogama, on sigurno sprema neka iznenađanja kakva ne možemo sad ni naslutiti, hajde, Saro, hodajmo, noć je pitoma i čeka nas dvoje.

Autor: Bojan Marjanović

Fotografija: Zorica Šorgić

Preuzeto sa: strane.ba