11 sep Blizanci

Prva ljubav je kao prvi počinjeni greh. Koliko god se trudio da od nje pobegneš, ona je tu, i stiže te. Prva ljubav je ljubavnica kojoj se uvek vraćaš. Ona je tvoj ubica. Svaki put kada se osmehne izrešeta ti dušu sitnom sačmom, koju ne možeš iščupati iz tela. Ostaje tu, da živiš sa njom, srastava u tebi. Kao onda kada si ti rastao sa prvom ljubavlju. I boli, na svaki trzaj i komešanje u krevetu, jer je sačma tu negde ispod srca, između rebara, vešto se sakrila i ćuti. Zaboli te obično svakog 23. juna, zaboli te svaki put kad zakoračiš na kaldrmu njenog grada. Onda kada se sretnete i potkači te radi reda, osmehom. Koji je njoj svakodnevnica, a tvoj i moj ubica, Nemanja.

Obično ti prva ljubav zahvali da možeš da se rasplineš u njenom zagrljaju, i osetiš svu bezbrižnost ovog sveta i tog vašeg vremena. Ahahahaha, vašeg? Kako to ironično zvuči, moj Nemanja. Zar je postojalo uopšte vaše vreme?

Da, našeg vremena! Mog i njenog. Detinjastog. Kada nam je oboma najveća dilema bila ko će koga ujutru preteći sa porukom „Dobro jutro, ljubavi“ ili „Dobro jutro, srećo“. Onda nije bilo bitno da li je sutra pismeni iz srpskog i usmeni iz poslovne ekonomije. Bilo je bitno da samo smisliš izgovor za roditelje i razrednu, a onda trčiš da je zagrliš. Nju, i sve njene tuge i strahove. I ona moje slabosti. Pa onda kaže: „Grli me jače“, pa je stegnem, čini mi se, toliko jako da uroni u mene i da se stopimo u jedno telo.

„Grli me jače, hoću da mirišem na tebe“, ponovila bi, a ja bih samo ćutao i slušao je kako diše, gubio se negde u crnilu njene kose i želeo da stane svet. Pa onda kada se rastajemo, jer je to poslednji jebeni autobus koji ide do njenog mesta, ne puštamo se jedno jednu čitavu večnost. A onda se gledamo i mašemo jedno drugom. Pa na tvoje laku noć odgovara „Mirišem na tebe, neću da skidam ovu majicu, hoću da zauvek nosim tvoj miris.“

A onda maštaš o zajedničkom životu, kupovinama, gledanju filmova itd. Jer sve to čini moju prvu ljubav. Moja prva ljubav ima crnu kosu, predivan osmeh, karakterističan smeh, i oči koje su more. Crno i duboko. U njemu se ogleda sva ona nedokučivost i dovitljivost od koga su satkane žene. Ona je svačija. Pomalo nečija. Nikako moja.

Moja slabost. I strah. Opora stvarnost. Koža između prstiju. Ožiljak. Uzdah. Krik. Ona je kuriozitet mojih priča i sofisticiranost moje tuge. Moja glava pobodena u jastuk i pogled ka prozoru dok ujutru ispijam kafu. Moj poklon publici. Dašak emocije u teatru snova. Igra rečima. Moj hazarderski pokušaj da volim. Beskonačnost jednog pera, i reka od mastila na dotrajalom drvenom stolu dok pišem o njoj. Sva ravnodušnost zaljubljene žene. Nemanje, mene zbog nje. Otuđenost od samoga sebe. I čekanje, da se vrati i da me vrati… samom sebi. Moj karakter i naivnost. Teskoba u grudima, trzaj na svaki pomen tog imena, blaga aritmijica i nelagodnost u stomaku kada priđe blizu.

Kao juče. Prođe, časti te osmehom radi reda i ode, da bude srećna. A tebe ostavi da se raspadaš. Moja prva ljubav se slila sinoć u čašu, jednu, drugu… ceo litar, možda i još koji preko. Poražen, ponižen i osramoćen od samog sebe, zato što se i dalje potajno nadam ne priznajući ni sebi, da su mi slađe višnje od trešanja, iako su se usta bezbroj puta zgrčila zbog njene kiselosti.

Postoje neki ljudi koji te nesvesno otmu sebi, a onda odu, i ponesu te. A ti ostaneš sam, da tumaraš kroz život tražeći sebe i nju. Pa lutaš, levo desno, odbijaš se od života kao kuglica na fliperu… A moja prva ljubav prođe i časti me osmehom, kao nikada ranije. Tek da me podseti, jednom godišnje kako ume da me zaboli i žigne na toj levoj strani tela. Tek da mi pokaže da je nada mnom uvek bila moćnija. Da je superiornija, da je srećna.

Postoje neki ljudi koji te ponesu i ne vrate, a ti ostaneš na početku tražeći tvog izgubljenog brata blizanca, negde ni sam ne znaš gde. I tumaraš, lutaš… i osećaš da kolena klecaju i noge posustaju, ali te nešto tera napred i samo čuješ „HODAJ, HODAJ, PROĆI ĆE!“ I ti hodaš u nedogled, u beskonačnost, ka svojim snovima i željama i svojoj prvoj ljubavi.

Moja prva ljubav se jutros slila u ogromnoj šolji kafe i jutarnjem mamurluku i razmišljanju kako neko ubija onog kog voli. Kukavice rečju laskavom, a hrabar mačem. A mene je moja prva ljubav ubila osmehom. Trenutno sam na reinkarnaciji, ako ne preživim makar će moj blizanac biti blizu nje. I neka ga, nemoj da ga vraća ako je srećna.

Autor: Nemanja Tonić