05 jul Bizarna priča o smrti i pecanju

Tada sam zavoleo pecanje. Mislim, kada sam sa dekom išao svakoga jutra do neke bezvezne močvare u kojoj skoro i da nije bilo riba. One koje bih upecao, izgledale su bolesno. Jednoj je čak nedostajao deo tela, ali da stvar bude još jezivija, ona je i dalje plivala. Deda mi je rekao da vratim tu ribu u vodu, jer mi ionako pecamo radi zadovoljstva, ne zbog hrane.

Naravno, vremenom, pružale su mi se mnoge prilike da pecam, na nekim mnogo „primamljivijim“ mestima, kao što su reka, jezero i na samom kraju more. To sa morem je bilo baš zanimljivo. Moj teča koji živi na jednom ostrvu budio bi me u ranu zoru i mi bismo plovili njegovim čamcem, i mogao bih da se zakunem da sam mogao da vidim Italiju, koliko bismo daleko otplovili. Tada sam pecao ribe koje se jedu. Bukve. E, uz bukve išle su i „Iglice“. Fora sa iglicama je ta da se one pecaju isključivo dok čamac vozi. Te ribe pomisle da je konopac na udici hrana, pojure za njim i ti ih upecaš. Izgledaju baš jezivo. Kao neke zmije sa kopljem umesto vilice. One su baš ukusne kada se ispeku na roštilju i pospu maslinovim uljem. Meni se, ipak, uvek priviđala ona riba iz jezera kojoj je falio deo tela. Zato sam, uglavnom, jeo meso.

Posle mi je taj teča umro od posledica infarkta. Više nisam mogao da pecam na moru.

Deka je odavno bio bolestan. Mislim, nije se ni sećao ko sam i sve. Alchajmer i sve te gluposti. Baš mi je bilo žao. Izgledao je kao ona riba iz močvare.

Znao sam jednog tipa koji je govorio da stalno peca na Dunavu. Svi su ga zvali Džon, iako je on bio Branislav, pa me je logika navodila na to da ga zovem Bane, ali nisam imao tu vrstu odvažnosti da Džona pretvorim u Branislava.

Da skratim, jednog dana sreo sam ga u kraju i pitao ga da li je raspoložen za drušvo dok peca. Obradovao se i dogovorili smo se da se nalazimo sutradan u zoru. Naravno, ja nisam spavao celu noć, jer sam osetio veliku dozu treme. Mislim, to je zbog toga što sam lagao Džona da sam ja neki veliki stručnjak za ribe, da pecam ceo život i tako to. Ne znam zašto, ali ljudi, makar na kratko, vole da ih lažeš. Makar ih lagao da voliš kroasan sa džemom, a ne čokoladom. Ljudi su uvek srećniji kada ih lažeš. Tako je, valjda, i u suprotnom slučaju…

Noć sam prekratio gledajući snimke nekih starih „NBA“ utakmica, golova sa svetskih prvenstava i tako. Ništa pametno u svakom slučaju. Setio sam se dede, da, a on se nije sećao mene. Sve to zbog tih riba.

Ujutru sam se, po dogovoru, našao sa Branislavom kojeg zovu Džon. On je poneo čitavu opremu. Dva štapa, trešnje, neke larve, svakakve mamce i ostale potrepštine.

-Nosi ti nešto, otpadoše mi ruke, rekao mi je.

Otišli smo do keja i spustili se do reke.

-I to je to?, upitao sam ga razočarano.

-A šta si ti mislio, da pecaš na Jadranu?

Budala. Nije taj znao da sam ja skoro pa video Italiju! Prevrni se tečo u grobu, slobodno, ionako si utrnuo, verovatno, ili šta god.

Onda je iz velikog ranca izvadio pivo. Ponudio me je sa istim i ja sam radosno prihvatio. Kako sam uopšte zaboravio da više nisam mali i da mogu da pijem dok pecam. Makar sam kod kuće smotao duvan i strpao ga u tabakeru, pa nisam morao da se grebem za cigare.

Imao sam sreće i igledalo je da sam uspešno bacio udicu u reku. Onda je usledio dugačak razgovor. On je izgleda baš bio seksualno isfrustiran. Pričao je samo o pornićima i kurvama i o nekim gadostima koje ne bih hteo da vam citiram. Mada, iskren da budem, više mi se zgadilo to što je član vladajuće stranke, nego to da voli da liže stopala i tako nešto, ali dobro. Pivo je išlo kao od šale, i obojca smo bili prpipiti a nije bilo ni osam ujutru. Onda je on stavio cigaru u usta, prišao reci i počeo da piša u nju.

-Ej, čoveče, pa mi pecamo iz te vode.

-Jebeš ga, mi i pijemo tu vodu, samo je malo očiste. Ko ga jebe…

-Dobro.

Onda je uradio baš odvratnu stvar.

-Ej, znaš da mi je bivša cura nazvala kurac imenom „Som“. A to je zato što je som veliki.“

-Mislio sam da te zovu Džon.

-Ne, ne, ja sam Džon, a moj vitez je Som.

Pukao sam. Tako to valjda biva kada neko pređe granicu. Naglo sam mu se približio i gurnuo ga u reku. Počeo je da me psuje, i preti.

-Jedi govna, Branislave.

-Znaš li ti koliko je ova voda prljava, konju mali?

-Znam, ali kakve veze ime, mi ionako pijemo tu vodu. Ajde zdravo.

Samo sam otišao. Nadao sam se da će ga neko upecati i da će on za nekog dečaka biti ona riba iz močvare. Ona riba koju sa gađenjem vratiš u reku.

…

Sledećeg jutra probudio sam se mamuran. Osetio sam grižu savesti zbog svega što sam uradio prošlog dana.

Doručkovao sam, popio kafu i odlučio da nazovem deku, bez obzira na njegovo stanje.

-Zdravo deda, sećaš li se onih riba iz močvare koje smo vraćali u vodu čim bismo ih upecali?

-Ko je to?

-Toj unuk, deda… Samo mi odgovori na pitanje.

-Koje pitanje? Ko je to?

-Niko deda, niko…

Spustio sam slušalicu i zaplakao… Bio je to poslednji put da sam čuo dekin glas. Izgleda da tako biva sa ljudima koji brinu. Vraćaju ribe u vodu, ne bi li na kraju istruneli i umrli. Dok gnjidave ribe bez tela i morala plivaju i plivaju… Dokle god ih voda ne odnese…

Autor: Milan Mažibrada            

Fotografija: favim.com