26 dec Bivstvo čoveka

Pozdrav, čitaoče! Sa druge strane papira se nalazi jedan mislilac. Nema on puno leta, nema puno nabora na čelu niti pega od nerava pokleknulih pod životnim iskušenjima. Samo bivstvuje onako kako on želi, kako njemu godi, i to mu je smisao jedini.

Vidiš, čitaoče, nije taj mislilac sličan tebi, baš nimalo. Možeš sad reći sebi: „Ha! Kako možeš biti siguran?” Mogu, zato što ti i ja nismo slični. Ti JESI ja. Shvataš? Ne? Ne očajavaj, većina nikad ne shvati. Dozvoli mi da se srednje očajnički okušam u objašnjavanju svoje teorije – tebi.

Biće mi potreban dobrovoljac, poznat ti je kao tvoja „mašta”. Molim te, mašto, istupi. Odlično!

 Sada, kada imam apstraktnog dobrovoljca, mogu početi sa svojom demonstracijom.

Šetaš se ulicom prepunom mirisa kestenja, oko tebe se prepliću boje sive, smeđe i oluci zaudaraju na neki prijatan miris jeseni. Kiša utonula u beton i sunce ti blagonaklono miluje trepavice kroz koje i gledaš, sumorno, jadno, umorno. Vidiš ispred sebe, sa druge strane ulice, na trotoaru – ženu srednjih godina kako u kolicima gura čedo, belo poput neba nakon prvonapadalog snega, očiju snenih, zenica zarobljenih iza olovnih kapaka, nešto mumla sebi u bradu. Ne obraćaš previše pažnje na ovaj prizor. Nikada nisi voleo decu i ljudska mladunčad su ti ogavna na neki način. Nastavljamo dalje. Šetaš se, gaziš gomile i gomile osušenog lišća, gubi im se oblik pod tvojim starim cipelama, ali ni na to ne obraćaš pažnju. Uostalom, ko mari za to? Umetnici i ostale izgubljene duše. Ulaziš u obližnju samoposlugu i počinješ prebirati sopstvene misli u potrazi za spiskom za kupovinu. Ne uspeva ti, te pozivaš ženu u nadi da će ona sedeti u kuhinji i kao zapeta puška čekati da je nazoveš, jer je, naravno, predvidela da si zaboravio spisak. Javlja se glas, suv kao grane žalosne vrbe u periodu suše, nekako mio i kreće ti diktirati imena bezazlenih prehrambenih namirnica koje potom počneš tražiti po dućanu.  Prodavačica, oronula i stara, sivih ruku pruža ti račun i ti sa svega dve kese izlaziš iz prodavnice, ne obazirući se na činjenicu da je ta žena posle tvog izlaska gorko zaplakala. Sunce je sada već počelo ušuškavati zrake za oblake i ubrzavaš korak ne bi li te stigao hladni vetar što ga mrak donosi sa sobom. Na povratku opet srećeš ženu što gura kolica, ali sada deteta nema. Ona drži u oku neki besomučni pogled bačen na horizont prema kome se nemo kreće. Sve ti je ovo nekako neuobičajeno, ali, hej, nisu to tvoja posla , te se opet ne obazireš. Stižeš kući, zatičeš ženu na podu u lokvi krvi, bez svesti. Sedaš pored nje na hladne, sada crvene pločice i puštaš radio. Kako lep dan ovo beše, zar ne, Ja?

Vidiš, čitaoče, sve je to jedna igra. Ti si jedan glumac podeljen na više od sedam milijardi uloga. I imaš više od sedam milijardi kostima, maski i perika. Ti i ja, glupo je reći, znaš? Jer je to jedno isto. Samo je jedan Ja, svi ostali su takođe Ja, samo u drugim oblicima. Shvataš li moje jade sada? Shvataš li teškobe moje u nadi da objasnim svoja shvatanja ovog univerzuma? NAŠEG univerzuma? Shvataš li da si TI ta žena što gura kolica, TI si to DETE u kolicima, TI si prodavačica, ti si sopstvena žena. Zašto bi onda jadikovao nad sudbinom „drugih” ljudi koji su ti „bliski” kada si to zapravo TI? Nije li to onda pomalo narcistički? TI si svi. Ti si JA. Uživaj u raznolikosti svoga bivstva i u punom koloru svoga uma. Neka ti ova teorija bude zvezda vodilja, jer ti donosi najlepše cvetove ove galaksije! Ovim načelima ti si uvek pobednik, ti si ujedno i večiti gubitnik. Ujedno si i trezven i pijan, ujedno si i muškarac i žena, ujedno i dete i odrastao čovek, ujedno si i filozof i luda. Budi SVE. Ako si ti JA, a ja sam SVI, znači da smo ti i ja SVE, zar ne? Misliće većina da baljezgarim gluposti, ali onaj pravi će shvatiti suštinu mojih slova. Jer, počuj svete, o slepi besedniče, ne pričam u prazne prostore!  Govorim ti celim umom, čitavim rukama i nogama, jer još uvek mi robuju kako volim! Počuj me, moje divno Ja, budi sve i sve će ti biti na usluzi. Ne budi sve i večito ćeš biti rob svojih drugih uloga. Prepusti se predstavi, jer ti si i lutkar i lutka. Poigravaj se sa bivstvom, jer će se u suprotnom ono poigrati tobom. Ne žali za mrtvima, ne kuni žive, jer svi su oni isti.  Upamti, nema crnog niti belog. Sve su to iste boje , iste nijanse. Ne pribojavaj se neznanja, što ne pojmiš granicu između dobra i zla. Ne postoji ni jedno ni drugo. Sve je isto. Sve je to jedna nijansa sive, koja obitava nam oko uma još od početka vekova. I šapuće ti, šapuće… Dok ne nastupi tišina.

Autorka: Tijana Tošić

Fotografije: favim.com