Poete

Ležim u tihoj sobi  Bez sata i televizora  I prisećam se kako je otpočelo  Primirje sa životom. Čudno je kako vreme  ume samo da prolazi  i ništa više.  Nikada nisam pamtio datume, ništa sem rođendana  nije moglo da se zadrži u glavi. Četvrti u mesecu ne može da ispari.  Jedno jutro u kojem se nisam probudio mamuran,  jer nisam ni zaspao.  Jutro u kojem sam dobio poruku „može“.  I verujem da nisam hodao.  Bilo je pola 5 i pošten svet je spavao  dok su se čuli pijani glasovi vraćanja iz grada.  Ja sam osetio sigurnost  U napuštenim ulicama  Bio sam vodič Pomalo lud da odaberem  Omiljeno mesto...
Dodiruješ mi užarenim jagodicama zasenčenu stranu butine, Prenosiš toplotu dok te moje oči hlade Zarobljene reči krive se u uzdahe –...
lepi ljudi prolaze bolje, izgled je bitan, devojke koje prerano kažu volim te raskidaju preko poruka, a momci koji previše razmišljaju...
Bledo je ovo sunce što se rađa sa prozora trudi se da dopre u sobu. Bledo je moje lice krvave oči...
  Onu sebe volim Posle tebe; To što ostane mi kad ispričaš me I to malo preostale haljine Skinute da suzbijem...
ako si se vratila da ostaneš onda ostani stvarno potpuno više nisam toliko mlad vreme mi teče prebrzo a ti značiš...