Beskonačnost zaborava

29. maja 2018.

Stapam se sa nebom,

Sneg mi upija kožu.
Valovi mrse kosu,
Oluja raznosi na one obale,
Na obale u kojima počivaju sve one prigušene tajne,
Tajne obaviljene šljunkom,
Koje se nalaze u okeanu zaborava.
Plutam u svojoj lađi sećanja,
Talasi udaraju u stenu ambisa,
Ambisa zamrznutog od leda,
Svojom rukom već zarđalom
Otvaram ponore drugog kraja sveta.
Protok krvi, protok ljubavi,
Žrtvovanje do besvesti,
Izumreli bez ijednog ispijenog otrova,
Ubijeni svojim ponosom,
Oblačim te u sujetu,
Negujem mislima,
Hraniš se taštinom,
Oblikujem te plodom moje mašte,
Rečima ti darujem besmrtnost,
Bez tvog znanja
I moje griže savesti.
Razumemo se u nedostajanje,
Odlaženje,
Čekanje,
Sanjarenje.
Svaka sam žena koju ljubiš,
Svaki čovek sa kojim se susrećeš,
Tvoje sam ćutanje,
Gorak ukus nemira,
Eho koji odzvanja u krhotini leda,
Staklo na kom se ogledamo,
Strela sa kojom se ranimo,
Nesanica sa kojom snevamo.
Napravljen si od krvi i blata,
Sačinjen od tanke niti muzike i besa,
Tvoj lik sagoreva na planini Tartar,
Tvoja snaga trpi Sizifov kamen,
Izbledećeš u beskonačnost zaborava.

Autorka: Zorica Živanov

Fotografija: weheartit.com