Beogradska priča

15. oktobra 2018.

Ponovo sam se zaljubila u Beograd. Sad nekako još više kako se dugo nismo videli. Razmišljam, na koju adresu da mu pošaljem ovo pismo, kako da počnem, ima li smisla… Mi smo bili drugačiji, mlađi i lepši tad nekad u našem Beogradu.

Beograd je bio savršen dekor za našu ljubavnu priču. Ponekad mislim da je trebalo da ga obučem kao kaput kad sam se tog februara odselila iz njega. Da ga nosim kao prezime. Umesto toga smestila sam ga u svoje priče.

***

U ovoj priči „Lasta“ u 17h iz P-a u Beograd odvozi, ovim redosledom:

– Sedamnaestogodišnjeg Žmua. Jednog novembra. Hladnog i mračnog. (I Žmua i novembra.) Došla sam na stanicu da ga ispratim, samo što je pre mene došla i njegova devojka. Kad sam videla da se ljube, pobegla sam. U hladno i mračno.

– Mene. Studentsku izbeglicu. Uplakanu brucoškinju Filološkog fakulteta spremnu da se penje na planinu erudicije. Zanasenjaka.

– Mene udatu, spremnu da položi poslednji ispit.

– Mene trudnu. Zbunjenu i srećnu.

– Zamišljenog Žmua do VMA. Na operaciju najdivnijeg srca na svetu.

Zbog dece smo „Lastu“ zamenili autom. Da letimo na sopstveni pogon.

Život se u poslednje vreme stvarno pretvorio u to: let na pogon. I dok letimo i oblećemo, mene presecaju kadrovi Beograda sa televizije. Crkva Svetog Marka, Kalemegdan, Zemunski kej, reke, uvek prometna Ulica Kneza Miloša, a onda svuda tamo nas dvoje, pa troje, pa četvoro…

Svuda smo.

– I dalje ne znam kakve veze tvoje priče imaju sa Beogradom.

– Sve ima veze sa Beogradom, Žmu. Zar si zaboravio?

 

Autorka: Srbijanka Stanković