Bela kafa

12. maja 2017.

Da jednoga dana imaš stan sa terasom – jedna je od  rođendanskih želja, na papirićima u obliku srca, na ormaru. Ljudi  znaju da oduvek pričam o terasi, koju nikada nisam imala. Kažu, pa šta, al imaš dvorište. Kažem pa šta, al terasa je terasa. Hoću terasu sa pogledom na snove. Neku sa šarenim jastucima, na kojima ćemo provesti celo leto, zagrljeni, dok sa radija dopire Cigarettes After Sex. Jastuci su na podu, odlučili smo da ne kupujemo baštenski nameštaj, jer ovo nije bašta, mi imamo samo muškatle i to samo zato što je to skoro jedino cveće za žardinjere čije ime mi nije strano. Otišla sam na pijac i tražila muškatle. Žena mi je dala nešto, u bojama jastuka, meni se dopalo, mada meni se dopada sve što je u bojama – i od tada imamo cveće. Al nemamo baštu. Tako da ne možemo da imamo ni baštenski nameštaj, one preširoke plastične stolice i sto sa mušemom. Imamo jastuke. Mislio si da ni oni nisu baš za terasu, nagovorila sam te da probamo, da jedan dan provedu tamo i dopalo ti se. Mislim da je i njima prijalo. Priznao si da je to nešto najbolje što sam smislila. Pa šta ako niko nema jastuke na terasi. Niko nema ni terasu sa pogledom na snove, pa eto, mi imamo.

bela-kafa-blacksheep.rsNa njoj pijemo belu kafu, jer smo se setili da su nam bake pripremale belu kafu, kad smo bili klinci. Bake su bile jedine, koje su nas doživljavale kao velike. Nismo za njih bili klinci, kojima će od kafe da raste rep. Izborile bi se za našu ravnopravnost. Bake uvek nađu rešenje za sve dečje probleme. Uvek razumeju. Tu smo saglasni. Na toj terasi  krkamo one pucketave bombone, što kada sve odjednom sručiš u usta, nastane vatromet. Naravno da sručimo sve odjednom. Pa kad volimo vatromet. Na njoj smo ista ona deca, koja su prolazila jedno pored drugog bez pozdrava. Zato što je čudan, a i ne znamo se. Zato što je klinka, a i ne znamo se. A onda smo se tako divno upoznali. Pričaš mi o tome da danju radiš neki ozbiljan posao, noću slikaš. Pričam ti o tome kako danju učim nešto ozbiljno, noću pišem neozbiljno. O ozbiljnim stvarima, koje najčešće i nisu stvari. Na primer, o čemu. Na primer, o ljubavi. Sve moje priče su o ljubavi. Sve priče na svetu ikada su, obrni okreni, o ljubavi. Ili samo ja to tako čitam. Svako pročita ono što želi. Ono što on sam jeste. Ono što mu (možda) najviše nedostaje. Šta to pričaš, kako može da ti nešto nedostaje sada, na ovoj terasi sa pogledom na snove, u mom zagrljaju, koji miriše na slobodu. To si ti rekla, ne ja. I kako uopšte miriše sloboda. Kao more.

Pa šta ti tu onda fali. Na moru smo i lepo nam je. Ti imaš neki tufnasti kupaći i jedeš krofnu. Insistirala si da kupimo krofne na plaži, mada sam ja bio skeptičan, te krofne su čitavog dana na pesku i suncu, nisu to baš higijenski uslovi za jednu krofnu. Nisu za jednu, zato ćemo kupiti dve, rekla si mi. Jednu za tebe, jednu za mene. Smejao sam se. Kupili smo krofne. Bile su preukusne. Sve što ima tu moć da te vrati u detinjstvo, preukusno je, rekla si mi. Jer onda ne hraniš stomak, nego dušu. Bila si u pravu. Odatle ta tvoja potreba da nas stalno vraćaš u detinjstvo. Ne zato što živiš u prošlosti, nego zato što ti je duša u sadašnjosti gladna. Zato što su tehnološke novotarije, lajkovi i stikeri samo instant sreća. Tu su da zavaraju glad. Zato što je ona prava sreća na plaži, u zagrljaju, sa obrazima musavim od prah šećera. Sa dlanovima slanim od mora. Molim kosmos da me ne teraš da zaustavljam tamnoputog deku, jer ti želiš sliku sa magarencetom poput one na kojoj imaš pet godina. A onda skontam. Ti si u pravu. Nisi uvek u pravu, al to, sa detinjstvom, to jeste život. Ovo sada je like for like. Folow for folow. Ovo sada je šta ja imam od toga vreme. Jednog jutra smo se probudili i sve je bilo drugačije. Odjednom, kao da smo postali slepi za boje, vidimo samo brojke. To je tužno. A onda si se pojavila ti. I moj svet si pretvorila u dugu. I više ništa nije bilo isto. Zapravo, sve je bilo po starom. Sve je bilo baš kako treba da bude. Ljudi su nešto gunđali, brojke su se umnožavale ili delile, ali odjednom, kao da više nisu imale tu moć da me dotaknu – i dalje sam imao u ustima ukus one bele kafe, od sinoć.

I sada znam kog je ukusa sreća.

A ti?

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: hitrecord.org