18 jun Azra

„Starija je od mene koji mesec, ali je moj život duži od njenog.“ To sam pomislio kada si me prvi put poljubila. Ima neke patetiku u mom biću. Sakrivena je u najtajnovitijim špagovima duše, šćućurena, mirna i neutešna za tobom.

Ti si ono što se doživljava prvi put. Kod drugog poljupca sam znao da sam te probao u nekom od života i samo si pokrenula lavinu sećanja. Ona njihova bajatost i oporost, nešto memle i po koja nit paučine, su me prvo zakočile, ali na koncu uvek je nešto u svakom od života, prvi put. A ti se jedino ne zaboravljaš. Nisam umeo da gledam tim očima dok me nisi probudila, usnuvši moju nadu da je neotkriveni svet preda mnom. Nije, sve već znam , samo je  bilo prekriveno velom tvog mirisa.

Ja živim svoj zadnji život, a ti si daleko od umiranja. Telo ti je začeto pre mog, ali je repeticija nastajanja moje duše, već dobro uigran proces. Stvara me priroda već nekoliko vekova. Nikada to nisi razumela. Možda ti ovim, poslednjim, pismom objasnim.

Ja živim jedan isti život od ovog rođenja, u ovom telu. Ti si mlađa, iako si rođena ranije, a živiš ko zna koji život od zadnjeg začinjanja, u istom telu. Duša ti je mlada, nesvikla na tesnu kožu. A duša se sazida u gene. Ona uređuje nuklinske kiseline, oblikuje proteine i pamteće kiseline. Ona nas pravi. Tvoja je armatura nova, fleksibilna, željna novih prostranstava. Ti doživljaje tek proživljavaš, ja odživljavam. Moj je život je jedan veliki krug, tvoj konstalacija manjih obruča. Svaki živiš nadahnuta novom ljubavlju, reinkarnirana, ali u istom telu. Sve će se to ugravirati u arhitektoniku hromozona, za neka nova rođenja. Neka mlađa tela, a stariju dušu.

Kada smo se sreli, ja sam te samo nazirao, ne uspevajući da te sagledam celu. Bila si mi poznata kao neka arhaična melodija autohtone uspavanke iz majčinih nedara, kao bol prvog pogleda, kada razjedajuća svetlost prvi put udari po jabučicama, tanušastim opnama obavijenim, dajući razmazanu sliku sveta. Sveta punog razlivenih nijansi i neprepoznatljivih oblika, ali sa jednim jasnim, svecrpećim sjajem, iz majčinih očiju. Poljubac koji si mi dala je bio brz, brži od mog tebi. Tu sam prepoznao tvoj strah od života. Uplašio me je. Svo vreme su nam se krugovi mimoilazili, moj megalomanski i tvoj zrnast, sačinjen od mladice, savitljive, zdrave i pucketave. Tren u kome smo se spojili je bio tren epifanije. Postala si religija mojih zabluda. Negde dole, na dnu stomaka pronašla si tangentu, na kojoj se maršrute naših krugova sjedinjuju, kao dve galaksije, tiho u razbludnom urliku, koji niko ne čuje, jer svemir je gluv. Opisala si vermilionom ulaz na mom telu. Tačku, punctum minimum, koja te je provela do mog prapostojećeg tkiva. Upila si se u  duboke vretenaste pregibe. Otvorila mi kožu, usnama.

„Tvoj glas je Tvorac čuo, kada je odlučio da osmisli čoveka.“ Nisi mi verovala, jer znaš da je istina.

Kada tvoj lik prizovem na platno sa unutarnje strane kapaka, oiviči te oreol florescencije, koja izbija iz mog bola. Uz tvoj lik javlja se i zvuk letnjih pljuskova. Uvek sam ih mrzeo. Kvarili su mi detinjstvo i punili vazduh težinom. Onda sam upoznao tebe i te, mestimične, lokalne, besne pljuskove. Dodolao sam u sebi. Nečujnom molitvom opisivao ceremoniju koja se odigrava u kupatilu. Izašla bi gola, kože vlažne, nabubrele, miropomazana losionima, mrisnim uljima i kremama, sva klizava i mekana. Nadvila bi se nad ame, sa kosom sakupljenom iza glave i mirna, nasmejana i sa graškama znoja po butinama, na kojima se ređa šnit za šnitom presavijene kože, pustila da sva garava i nakvašena popada po meni. Kao izmorena zemlja, izranjavana plugovima, motikama i mržnjom sunca, dočekivao bih te tvoje „kosne“ pljskove, potpuno katarzičan. Po meni si iscrtavala seizmogrfske zapise. Drhtao sam, mokar od tvoje kišnice, po desetinama stepeni Rihtera. Erupcija bi pretila.

Pitala si me jednom, da li bih želeo da mi rodiš dete. Prećutao sam uslov da ga moraš voleti manje od mene. Ono bi bilo zglob tvojih zglobova, sok tvojiih sokova, sluz tvoje sluzi i rebro tvojih rebara, ali ne smeš ga voleti više od mene. Ono bi bilo sačinjeno od moje forme i tvog smisla. Tu bih ja postao besmislen. Morao bih da uložim previše vremena da to dete načinim svojim ehom. Zato sam ti prećutao da sam jalov.

I šta ću ja sada. Kao rudiment nekog pređašnjeg vremena u meni postoje komadići tvoje ljubavi, koje polako prekriva aterosklerotični otpad. Kako da se ponaša domorodačko življe, kada osvajač, od koga je zavisilo, jednostavno izgubi interes za tim geomorfološkim staništem, na kome je ostavljeno da umre? Ne zna kako bez osvajača, ali moliti za tlačenje nije moguće. Taj vakum između prisilne lagodnosti i zastrašujuće slobode, u mene je uvukao strah, i to baš onaj tvoj, strah od života. Drhturava bojazan. Nemir saznanja. Otkrovenje boje očiju duše i ugla pod kojim odblesak mesečevog reljefa ulazi u kosti. Najbliže onome što mi se sada dešava je osećaj kada posle dana provedenog na plaži i u slanoj vodi, na dehidrirajućem suncu, sa opečenim tabanima i kožom zapušenom peščanim zrnevljem, uđeš u ledeno kupatilo. Tada ti glatkoća i jednostavnost mermera oko tebe deluje kao istina celog postojanja, kao shema po kojoj treba biti. Kada koža više ne gori, a tabani polako otpuštaju iz sebe grč, šireći se i ravnajući se sa  podlogom u novootkriivenoj ravni. Osetljiva i užarena koža oseća svoju konačnost, pa peče i rikošet svetlosti sa ogledala. Treba izaći opet na plažu, ali strah od peska i sunca i vode je prevelik, a mermer počinje da bude tesan. Bole me tabani, umoran sam. Umoran, a željan.

Sve je nestalo Azra. Nema više života. Nema vremena za življenje, nema, jer razlog izmiče. Nema ključa, ni leka, nema utehe, ni suze. Nema ni nas više, Azra. Nema, jer nas možda nikada nije ni bilo. Možda nas je sve usnio bog. Usnio i zaboravio.

Zbogom. Sa đavolom, kako god!

Autor: Andrija Jocić

Fotografije: pinterest.com