15 avg Autoportret okeanskog virusa

Ako se pomerim, neka taj pokret bude ispraćen voljom duhova. Vazduh. Vazduh je samo višeslojna opna sastavljena od duhova čija je istorija oživela u razdoblju ničije budućnosti. Ako se pomerim, neka kosti ostanu zazidane u rebrima Sunca, jer one postoje da budu na prelomu tela i njegove refleksije, da tako stvore novi život. Život napravljen od biljaka i vode. Kada se pomerim, želim da hramovi sagrađeni na njegovim koščatim ramenima budu izbrisani. Da pogled u budućnost podrazumeva pogled u pukotinu na zidu. Na njenu skladnu izolovanost. Isto je ulaziti u okean na napuštenoj plaži i ulaziti u sebe. Nema razlike između Sunca i Meseca. I kada se gledamo, vidimo svetlo ograđeno mesom, uobličeno kostima. Tada maštam o kiši koja pada jer želi da dotakne beton. I džinovskom super-heroju koji preko neba stavlja ogromni prevoj stakla i voda ne može da spozna sebe iz drugog ugla kosmosa. Neka prijatelj pred moj pogreb izvadi svetlo iz Zemljine magme, a od mojih kostiju napravi oltar – za carstvo duhova, za ostrvo insekata. Želim da od grobnice napravim ekosistem. Za pukotinu na zidu, za pukotinu na Suncu. Pukotina na Suncu je kolevka Meseca.

Ući ću u okean kada se njegovi talasi povuku i ostave so u beonjači. Voda na mojim kostima biće svedok krvi i njene osporavane besmislenosti. Pozivam nebeska tela da potope svoje krake u okean. U mene. U čoveka. Radi bledila kostiju. Radi suvišnosti organa. U čast pojedinca čija moć nadvladava božansku. Jer teže je upoznati i prihvatiti nego stvoriti. Voda podstiče moj ples. Zato što ga zaustavlja, remeti i uzdiže. Ako se pomerim dovoljno brzo, zamagliću jednog duha i poleteti, a ne postoji rastojanje bliže smrti od poleta. Konačno ću obgrliti zvezde. Egzaltirane u smrti, udomljene u prijateljevom mrtvačkom kovčegu.

Autor: Marko Jović

Fotografija: dailybest.it