06 okt Andrej No. 2

Čini mi se da ruska kinematografija nikada nije imala većeg režisera od Andreja Tarkovskog (Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский). Nemojte me pogrešno razumeti, ima još veoma dobrih ruskih režisera, ali Tarkovski je za mene najbolji. On nije samo režiser i scenarista, nego i veliki pesnik filma. Neki od najpoetičnijih filmova koje sam gledao su upravo njegovi i siguran sam da ovo razume svako ko voli Tarkovskog.

No, ovde neće biti reči o Tarkovskom i njegovim filmovima, nego o jednom mlađem njegovom kolegi, koji se (gle čuda!) isto zove Andrej, a Tarkovski mu je jedan od glavnih uzora. Reč je o Andreju Zvjagincevu (Андре́й Петро́вич Звя́гинцев), režiseru koji je do sada snimio tri dugometražna filma.

Zvjagincev se nesumnjivo ugledao na Tarkovskog, što postaje jasno posle samo jednog odgledanog filma. Ja sam ih gledao hronološkim redosledom. Preporučujem da se obavezno prvo pogleda njegov prvi film Povratak (Возвращение) iz 2003. godine, jer je Zvjagincev i zapažen baš izlaskom ovog filma, a za ostale, ako vam se svidi, kako želite.

Povratak iznosi priču o odnosu dva dečaka sa ocem, koji se posle više godina iznenada pojavljuje u njihovom životu. Stariji ga se slabo seća, a mlađi nema nikakvo sećanje na oca. Konstantin Lavronenko (Константин Николаевич Лавроненко) odlično iznosi ulogu tajanstvenog i ćutljivog oca, koji odvodi dečake na višednevni izlet, koji će im biti najznačajnije iskustvo u životu. Svako dalje širenje priče o radnji filma moglo bi da pokvari užitak, ali istaći ću da je ovo veoma ozbiljna drama o odrastanju. Film je umetnički, tako da, za današnje standarde, kakve je nametnuo Holivud, može nekome delovati „spor“ ili suviše tih. Ovo je autorsko delo, a ne tipičan proizvod filmske industrije, što je jasno samim tim što je Tarkovski ovom režiseru glavni uzor. Veoma je bogat simbolima, koji za pažljivijeg gledaoca ne bi trebalo da budu teško uočljivi. S obzirom da je ovaj film nagrađen Zlatnim lavom u Veneciji, kao i još nekim nagradama, nemojte ga propustiti. Na mene je ostavio oplemenjujuć utisak.

Četiri godine kasnije, Zvjagincev se javlja filmom Izgnanstvo (Изгнание). Ponovo u sferi porodice, ponovo glavnu mušku ulogu iznosi Konstantin Lavronenko, koji će ovog puta dobiti Nagradu za najboljeg glumca u Kanu. Čini mi se da ovaj film nosi mnogo veću dozu misterije i napetosti od Povratka. Imamo, na površinskom nivou, savršenu porodičnu sliku: muž, žena i dvoje dece odlaze na kraći boravak u staru porodičnu kuću, negde u unutrašnjosti, okruženi prirodom. Međutim, pre ovoga, kratka uvodna scena nam prikazuje glavu porodice, u nekom zapuštenom stanu, kako pokušava da izvadi metak iz rane i kako mu neki čovek pomaže u tome. Ubrzo po smeštanju u staru porodičnu kuću, saznajemo zajedno sa glavnim akterom da mu je žena trudna i da mu otvoreno priznaje da dete nije njegovo. Od tog momenta počinje intimna porodična drama, koja uključuje i glumljenje lažne harmonije, zarad dece i izbegavanja spoljašnjeg uznemiravanja. Tokom ovog dvoipočasovnog filma doći ćete do odgovora, ali i do mnogih novih pitanja, na koja ćete želeti da pronađete odgovor. Očigledno da Zvjagincev gradi jedan poseban manir u kom vam neke stvari nikada neće biti otkrivene, ali koje vam neće ni biti bitne, jer vas usmerava ka samoj srži onoga čime se bavi. Film je bio nominovan za Zlatnu palmu, a scenario je napisan po motivima drame Šaljivo značenje (The laughing matter) Vilijema Sarojana (William Saroyan).

Poslednji Zvjagincevljev film Jelena (Елена) izašao je 2011. godine. Tema je ponovo vezana za odnos roditelja i dece, samo je ovog puta na drugačiji način interpretirana. Deca su u ovom filmu odrasla, a kakvi su ljudi postali, najbolje se vidi iz njihovog života i odnosa prema roditeljima. Jelena i Vladimir su stariji bračni par, koji je ostvario svoje porodice odvojeno, tako da njihov brak ima čisto poslovan odnos. On je bolestan i bogat, a ona je siromašna medicinska sestra u penziji, koju je upoznao jednom prilikom u bolnici. On ima ćerku koju godinama nije video jer su se posvađali, a ona ima sina neradnika koji je stvorio porodicu, ali je ne izdržava. Najrealističniji film po pristupu temi i, možemo primetiti, dosta blizak našoj svakodnevici. Ne bih želeo ništa više da dodam, osim da će i ovaj film pokrenuti neka osnovna, važna pitanja. Nagrađen je posebnom nagradom žirija na Kanskom festivalu u programu Izvestan pogled, kao i još nekim nagradama.

Sa ova tri filma, Andrej Zvjagincev je već zauzeo poziciju talentovanog autorskog režisera. Mislim da u narednim godinama može učvrstiti svoje mesto podarivši nam još filmova. Već prvim dobija Zlatnog lava, kao i njegov uzor Tarkovski. Posle više od petnaest godina, praznina je popunjena. Izgleda da ruski film ne može bez barem jednog Andreja.

Autor: Marko Nikitović

Fotografije: febiofest.cz, dodaj.rs