AMBASADOR KOSMOSA

22. avgusta 2017.

Neverovatno. Ti umeš da utičeš na vreme. – zastala sam. Ubrzavaš ga, toliko se usija od jurnjave da ono stane. Svaki put kad sam sa tobom. – ućutala sam. Gledali smo se ćutke i pokušala sam da se ne vidi koliko brzo dišem, jer mi se celo telo pomera. Ma, on može i vremensku prognozu da promeni, kunem se. – Ništa, idem. Čujemo se. – nekim idiotskim glasom sam rekla i krenula.

-Čekaj. – čekala sam tačno tri ipo sekunde i okrenula sam se. – Hajde, ostani još malo. Da ti još malo ubrzam vreme. – smejao se na pristojnoj udaljenosti.

Ne mogu. Ubrzavaš mi puls. I rad srca. I ako ostanem poželeću da te poljubim.

-Sve isto kao i kod mene. Šta fali?

Znaš, po knjizi postanja, Nojevi potomci su sagradili Vavilonsku kulu. Bog se naljutio, srušio je i kaznio ljude tako da svi pričaju različitim jezicima. Ti i ja smo stajali na dve različite strane. – pravila sam se pametna, dok me je on zumirao. – Pričamo različitim jezicima.

-Ali se sve razumemo.

Gledaj ovo sranje. Gledaj šta mi radiš. Sve mi stane kad sam sa tobom. Opet ti skačem na ramena da me nosiš. A mogla sam da budem ambasador kosmosa.

-Ti skoči, a ja ću da te odbacim do kosmosa. – počeo je da me stvarno diže na leđa. – Ja sam sa tobom ionako već tamo.

Autorka: Dunja Petković

Izvor fotografija: pinterest.com