02 nov Alhemičar

Svi ste čuli za alhemičare i svi znate da su oni pokušavali da otkriju tajnu pronalaska kamena mudrosti. Verovalo se da kamen mudrosti ima moć da bilo koji metal pretvori u srebro ili zlato. U drevnoj Kini alhemija je postojala u IV veku p.n.e., mada se tvrdi da je praktikovana hiljadu godina ranije. E, sada zaboravite sve što sam sada pomenuo i sve što ste ranije čuli o alhemiji i saznajte pravu istinu.

Imao sam pet godina kada sam se prvi put sreo sa terminom „alhemija“. Dobro pamtim taj oktobar 1991. godine, opalo lišće i specifičan miris koji je i dan-danas ostao sa mnom. Temperatura je bila iznad proseka za to doba godine, baš ovako kao sada. Jurio sam po dvorištu trudeći se da sam sebe zabavim. Kao i svako dete, izmišljao sam razne igre i nikada mi nije bilo dosadno, niko nije mogao da me prekine u igri, niti je postojalo nešto što bi mi privuklo veću pažnju od igračaka. Ipak, tog oktobarskog jutra nešto me je omelo – nedefinisan miris kružio je mojim nebom. Tada nisam shvatao da li mi se taj miris dopada ili mi je od njega muka, mešali su se različiti utisci. Ostavio sam loptu i rešio da pratim miris i otkrijem njegovo poreklo. Trag me je vodio ka stričevoj kući. Prošao sam pored kuće i došao do letnje kuhinje. Majka i strina su spremale zimnicu. Zapitao sam kakav je to miris, a one su, na moje čuđenje, odgovorile da ne osećaju ništa osim mirisa ajvara koji kuvaju. Nije to bio ajvar, a ni kuvani paradajz, nekako je podsećao na miris pekmeza od šljiva, ali je bio jači, oporiji, slađi. Kako sam se bližio košu, sve jače se čula graja ljudi. Prošao sam kroz prašnjavi trem koji je vodio do kraja imanja, odakle se i čula ta galama. Miris je bio sve jači i sve slađi, ali i dalje nepoznat i čudan. Napokon sam stigao i tek mi onda ništa nije bilo jasno.

Moj otac, stric, deda, komšija Pera i njegov sin Goran okupili su se oko mog pradede i neke čudne mašine. Mašina se sastojala iz dva dela. Pradeda je u prvi deo ubacivao drva i ložio vatru, pa mi je ličila na obično isečeno bure, poput onog za topljenje čvaraka, jedino što je ovo odozgo imalo veliki poklopac iz koga je izlazila dugačka cev koja je završavala u drugom delu mašine, koji je ličio na veliku bačvu. I cela ta mašina je bila na točkovima. To je bar bilo jasno – radi lakšeg prenosa. Ali, čemu ta mašina, šta se tu kuva, šta se to oseća i zašto su svi tu, a samo pradeda radi? Dok sam pokušavao nešto da ispitam, svi su me gurali i slali kući.

Govorili su da sam još mali za ovakvu nauku. Dete k’o dete, morao sam da saznam. Muvao sam se tu i posmatrao šta rade. Ispod tog lonca koji su ložili, umesto svinjske slanine za čvarke, sipali su neke pokvarene šljive. Već mi je bilo odvratno, ali miris je bio sve slađi i draži. To su poklopili, pa su nešto čekali posmatrajući drugi deo mašine, onaj koji izgleda kao bačva. Polako, iz malog otvora pri samom dnu kao iz pokvarene česme, neka tečnost je prvo počela da kaplje, zatim da curi, sve dok nije potekla laganim mlazom. Istu tu tečnost merili su nekim staklom i prekidali merenje kada bi linija došla do broja četrdeset, jer ostalo nije valjalo. Pradeda je sve to nadgledao i rukovodio poslom. Komšija Goran je probao čašicu te tečnosti, okrenuo se ka meni i rekao: „Tvoj deda je pravi alhemičar!“

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: wikipedia.org, Marko Šućur