24 jun Al’ ćuti, dobro je

Danima pokušavam da napišem nešto. Da završim priču. Da završim tekst. Da reči sazru. Da ja sazrim. Danima cupkam u krug oko te jedne jedine situacije, koju bih želela da promenim. Da završim.

Iako je već prilično završena.

Iako ja to ne želim da priznam.

Iako se osećam kao kaktus. Hoću da se pomerim, a bodem svakog ko pokuša da me mrdne sa mesta.

Majstor sam bežanja kad mi odbrana ne uspe, reče jednom jedan.

To što radim, to je sve defanzivna rola, reče jednom neko drugi.

Ponekad je za moj mozak i ustajanje iz kreveta hiperfunkcionisanje. To ne znači da ne želim da se trudim, to samo znači da sam, jednostavno, ja takva. Reče jednom jedan treći. Taj mi je bio omiljeni.

Nije mi omiljeno, sa druge strane, to što su me i oni pravdali.

Hoću bre, da bude frajer, i kaže da treba da nešto menjam. I onda možda i promenim. Nešto, ne sve.

Ćuti, dobro je. Kaže drugarica uz kafu.

Ćuti, kad je sve prošlo tako kako je.

ĆUTI TI, jer nije dobro! I nije prošlo!

Muka mi je od tih „ćuti, dobro je” fraza. Muka mi je od same sebe ponekad, ali sebe moram da trpim. Fraze ne moram. Na drugare mogu da se izurlam iako ne bi trebalo. Ćuti, takva sam… Nekako ne pije vodu, je l’ da?

Upadneš tako ponekad u vrtlog konfuzije. Ne dešava se to često, ali kad se desi, tamo si i nema nazad. Možeš samo da se vrtiš i da ti se vrti. Da mrdaš, cupkaš, migoljiš se. Tražiš izlaz, al’ jebi ga, nigde nema izlaza kad ti je potreban. Nema ni magične rupe u koju bi skočio, nema ni čarobne lampe niti ćilima, ni žaba, ni prinčeva, ni konja, ni bundeva. Ničeg bajkovitog, zaista. Samo realnost, surova, prilično jednolična –  realnost.

Više ne znam po koji put čujem rečenicu „Bio sam mlad, glup, zelen. Sad bih drugačije”. Izvini, šta bi ti to sad drugačije? Sjebao bi me drugačije? Šta si sad, ako nisi zelen? Istruleo od svih  prodatih sranja i meni, a i svakoj pre i posle? Zašto misle da sa godinama dolazi pamet. Evo ja znam da meni ne dolazi. Sa svakim sam danom, što bi rekla “ćuti dobro je” drugarica, više “fiju-fit”.

I dalje cupkam oko jedne priče.

I dalje čekam taj dan kad ću biti emotivno zrela da na kraju dana ne proglasim sebe luzerom.

I dalje se migoljim, mrdam, zaljubljujem u bandoglave, vrtoglave, zalupane.

Igram svoju defanzivnu rolu i majstor sam bežanja kad mi ista ne uspe.

I dalje sam fiju-fit, al’ šta sad. Mlada sam i zelena. Može mi se, još uvek.

Ćuti, dobro je…

Autorka: Biljana Bajinović

Fotografija: weheartit.com