21 nov A je l’ može to na rate?

 

Sećam se prvog dana škole. Moj otac, proslavljeni sportista me je vodio u školu tog jutra. Bio sam srećan, ushićen. Do tada sam samo slušao priče o školskim dogodovštinama i drugarstvima, a sad ću i ja biti deo toga.

Kad smo ušli u učionicu, moja tata je prišao učiteljici, a ja sam ga držao za ruku. Posle par minuta formalnog upoznavanja i ćaskanja rekao joj je: „Ukoliko nije dobar, slobodno mu lupite šamar, a kad dođe kući od mene će da dobije još dva.“ Tada su mi kroz glavu prošle još neke njegove reči koje sam dosta puta čuo do tada, kao na primer: „Ako te uhvate da kradeš, bolje odmah beži u miliciju, jer ako te ja uhvatim, bićeš modar“. Da, moj tata je bio strog za neke stvari, bio je prepošten, ponosan i verovao je u državu i sistem, i ja sam ga obožavao. „Samo ti uči, to je jedino što trebaš da radiš“, rekao je, „za ostalo ne brini, sve će doći na svoje, ti samo završi školu.“

Tako sam i uradio. Na kraju osmog razreda sam dobio Vukovu diplomu, jer sam imao sve petice iz svakog predmeta, na kraju svake školske godine. I naravno, upisao sam gimnaziju.

 

Negde u drugom razredu srednje škole, moj drug Jovan, koji je bio zaluđenik za računare mi je prišao na pauzi između časova i rekao:

 

– Imam neku šemu da nabavim neke matične ploče, grafičke kartice, modeme i slično, prilično jeftino, posle ih prodamo ovde i uzmemo finu kintu. Samo treba da daš polovinu para sada, jedno 100DM, pa kad prodamo to dobićeš bar duplo nazad.

 

Imao sam neki džeparac ušteđen, nekih 40DM, pomislih, pitaću svoje da mi daju još 60DM i to je to.

 

– Može, naravno. Odgovorio sam uzbuđeno.

 

Zaradiću neke pare, nije loše, taman da kupim sebi patike. Došao sam kući, sav uzbuđen i ispričao roditeljima ideju i tražio novac. Pogledali su me sa nevericom, i posle par sekundi tata mi je rekao:

 

– Ma pusti ti tu sumnjivu trgovinu, šta će ti to. Ko zna šta je tu u pitanju. Bolje hvataj tu knjigu, imaš pismeni iz matematike sutra, a nisam te video da si vežbao nešto.

 

I to je bilo to što se tiče mog poslovnog poduhvata. Otišao sam u svoju sobu, uzeo vežbanku iz matematike i počeo da piskaram neke zadatke, iako sam ih sve već držao u malom prstu. Moj drugar Jovan se nije pojavio na pismenom jer je morao taj dan da ide po naručenu robu, a i našao je nekog drugog za svoju malu trgovinu, i posle dva meseca obojica su imali nove patike i po mobilni telefon. Ja sam dobio peticu na pismenom iz matematike.

 

Godinu dana posle toga vraćao sam se sa drugarom Draganom sa treninga jedno veče, pričali smo onako, bez veze o raznim temama kad mi je on rekao:

 

–          Imam neki stari ćaletov motor, nije ga vozio ko zna od kada, šta misliš da ga popravimo?

 

Inače, Dragan je išao u mašinsku školu, tačnije, vodio se da ide u mašinsku školu jer je više vremena provodio kod ćaleta u garaži nego na nastavi, i znao je dosta o mašinama koje su za mene bila španska sela.

 

–          Neki tip iz Subotice me je pitao za taj motor, hteo bi da ga kupi, ali hoće da je u voznom stanju. Mislio sam da mi pomogneš posle škole jedno dve nedelje, da ga popravimo i odnesemo na prodaju. Možda ćemo morati da skoknemo do Beograda ili negde dalje po delove, ovde kod nas ih nema, ali to bi bilo na dan ili dva. Šta misliš?

–          Hoću, naravno. Naučićeš me nešto oko tih mašina valjda, neću da budem samo asistent.

–          Naravno. Odgovorio je.

 

 

Stigao sam kući i onako umoran posle treninga seo da večeram. Svi su bili tu pa sam odlučio da se pohvalim za naš plan oko popravke i prodaje motora. Po izgledu lica sam video da nisu oduševljeni.

 

–          Sad pred kraj školske godine, maturu i prijemni za fakultet ti si našao da popravljaš neki stari motor. Mani se toga, idi uči, sledeće nedelje imaš finalne pismene i ocenjivanja, a i pripremne časove za fakultet. I ako si mislio da ćemo ti pravdati dva dana izostanka iz škole zbog traženja polovnih delova, prevario si se – rekla mi je kroz osmeh majka.

 

Nisam otišao sa Draganom. Učio sam. On je do letnjeg raspusta uspeo da nabavi delove, popravi motor i proda ga. I to da ga dobro proda. Toliko dobro da je za te pare kupio polovnog jugića kojim smo se to leto vozikali kao ludi. Ja sam školsku godinu završio kao skroz odličan, dobio još jednu Vukovu diplomu i upisao pravni fakultet.

 

Na fakultet sam otišao zajedno sa Nikolom, mojim drugom iz razreda i sa dugogodišnjih svakodnevnih sportskih aktivnosti. On baš i nije nešto bio zagrižen za učenje i studiranje, više mu je bilo do ženskih, zabave i provoda, tako da je već posle prve godine bilo jasno da on fakultet neće završiti. I tako, dok smo jedno veče otpadali gledajući neku utakmicu, rekao mi je:

 

–          Imam drugara u Francuskoj, zvao me je da dođem kod njega. Preko lokalnog sportskog kluba bi mi sredili pozivno pismo i vizu, on bi mi našao neki posao za početak, malo treniraš malo radiš i kaže da mu je odlično tamo. Mogao bi i tebi da sredi, hoćeš da probamo da odemo zajedno?

 

Ideja mi je bila privlačna, realna i ostvarljiva. Zainteresovao me je. Razmišljao sam. Trebalo bi da ostavim fakultet bar na godinu dana, ako ne i zauvek. Šta bi ja radio tamo? U trgovinu se ne razumem. U mašine se ne razumem. U računare se ne razumem. Znam samo da čitam i učim. Ovde mi dobro ide, već sam očistio prvu godinu i dobrano gazim ispite iz druge. Za dve godine ću diplomirati, stažirati, položiti pravosudni, biti sudija, advokat, ihaj, nebo je granica.

 

–          Ipak ću propustiti. – odgovorio sam. Važnije mi je da ovde završim fax, pa ću posle videti šta i kako.

 

Tako je i bilo. Nikola je otišao u Francusku. U početku je radio kod tog drugara kao vozač, dok nije naučio jezik, posle je počeo neki svoj biznis, oženio se francuskinjom i dobio njihov pasoš.

Ja sam diplomirao u roku sa prosekom preko 8,5, otišao u civilnu vojsku, upisao poslediplomske studije da ne gubim vreme u vojsci, završio kurs engleskog, naučio da radim na računaru, dobio sertifikat za to i na kraju magistrirao.

Kako nije bilo šanse da nađem nekog advokata kod koga bi stažirao, a koji bi mi davao bilo kakvu platu, prijavio sam se na službu za zapošljavanje i posle 3 meseca sam, na iznenađenje svih, dobio posao. Dobar posao, u državnoj firmi. Plata odlična, 400 eura. Bio sam oduševljen. Ako budem vredno radio za koju godinu mogu biti i unapređen na neko više mesto, biće veća i plata, uh, nebo je granica…

Od tada je prošlo sedam godina. Nisam napredovao, iako sam vredno radio. Kad god se ukazalo slobodno mesto, uvek se ispostavilo da kolega za kojeg su svi mislili da ima srednju školu odjednom ima završen fakultet, kažu neki Union, Megatrend, Fabus ili neki Zečević, uglavnom privatni fakulteti. A ni plata se nije povećala. Kažu nema država para. Nekako su uspeli da rukovodiocima podignu plate sa 700E na 1200E, ali za nas radnike nema mesta povećanju. Ništa, šta da se radi, valjda će biti bolje. Nekako sam uspeo za tih sedam godina da skupim za jedan polovan auto, „francuz“, 15 godina star, ali ide. Ne vozim ga puno, skupo gorivo, ali kad smognem da počastim sebe i devojku odlaskom u Beograd, dva puta godišnje, dobro posluži.

Tako sam se jednog dana sa mojim „francuzem“ uputio u rodni grad. Nisam bio odavno, pa reko da vidim kako je tamo. Pred ulazak u grad, osetim kao da nešto gori, stanem sa strane i vidim dim kako kulja ispod haube. Podignem haubu, gledam u one žice i cevi tamo, i kako nisam imao pojma o mehanici, okrenem se, izvadim telefon i počnem da listam imenik da vidim koga da nazovem. U tom trenutku veliki crni auto, za koji se posle ispostavilo da je to najnovija Honda Accord, je usporio i zaustavio se na pedesetak metara od mene. Iz njega je izašao niko drugi nego moj drug iz srednje škole, Jovan.

 

–          Prepoznao sam te po toj ogromnoj doktorskoj glavudži. – rekao je. Uvek je voleo da se šali na račun mog školovanja. Nije mi smetalo.

 

–          Šta je bilo? Crko, a? Pa kad voziš ta francuska govna, lepo kupiš japanca k’o čovek i ne misliš! Hajde upadaj, idem samo klincima da odnesem neku igračkicu pa idemo do mehaničara.

 

Tako sam zaključao svog „francuza“ i seo u njegovog „japanca“. Dok smo stigli kod njega kući saznao sam da je posle srednje škole upisao neki bezvezan fakultet koji još nije završio, ali je u prvoj godini odmah počeo da radi u nekoj firmi vezano za računare, instalirao programe, sisteme, vukao kablove i malo po malo dogurao do mesta direktora. Doduše, nezvaničnog, jer nema fakultet, ali ima direktorsku platu pa ga to baš i ne sekira puno. Ušli smo u njegov stan. Iz predsoblja se videla dnevna soba sa lepim nameštajem i  ogromnim LED televizorom na zidu. Odjednom iz nje izleteše dva klinca od osam-devet godina:

 

–          Tata, tata, jesi kupio, jesi kupio? – vikali su.

–          Polako, polako, smirite se. Kupio sam, evo, izvolite. – rekao je Jovan, dajući im zapakovanu kutiju. – Nisu mi dali mira dok im nisam kupio taj Sony Playstation. Majku im dečiju, 500E za igračku, ali šta ću, dobri su dečaci.

 

Uh, pomislih. Pet stotina evra za dečiju igračku. Cela moja plata, i još malo. Hm, možda sam predugo bio zaokupiran knjigama i piskaranjima na poslu pa sam ispao iz tokova. Nadam se da će moja deca više voleti knjige od igrica.

 

Seli smo u „japanca“ i krenuli.

 

–          Jel se sećaš Dragana, družili smo se ranije svi?

–          Naravno, kako se ne bi sećao, šta on radi?

–          Ima čovek automehaničarsku radnju. Počeo kod ćaleta u garaži, malo po malo, pa napravio još jednu u dvorištu, pa još jednu, sada ima momke koji rade za njega, milina. Zvao sam ga i rekao mu da ćemo doći.

 

Stigli smo kod Dragana. Obradovao se kad nas je video. I ja kad sam video njega.

 

–          Sedite, bre momci. Šta se radi? Kako ste? Šta je bilo, zeza francuz, a? Ništa ne brini, poslaću momke da ga došlepaju, a do tada ćemo mi malo se ispričamo.

 

I tako smo sedeli i pričali. Saznao sam da je povredio nogu na skijanju zimus, pa je mirovao i ugojio se. Saznao sam da mu je sin dobar u fudbalu, lud za loptom, kako je rekao i da sutra ima utakmicu.

 

–          Zamisli, dođe mi juče mali i kaže mi tata, u nedelju imam utakmicu, a ove kopačke su mi već stare, trebaju mi nove. I ja šta ću, odem i dam 200E za male dečije patike.

 

Uh, 200E za patike, i to samo one za treniranje. Skoro pola moje plate. Hmm, nadam se da će moja deca više biti za vodene sportove, tu ipak treba samo kupaći.

I tako dok smo mi ćaskali, Draganovi momci su došlepali mog „francuza“, pregledali i skontali u čemu je kvar. Ništa strašno, kažu, ali moraće da se čeka malo za neke delove, nema ih baš svugde.

 

– Ali, – reče Dragan, – sreća pa imam vezu za delove, pa nećeš mnogo čekati, a i biće ti jeftinije.

– Kakvu vezu? – pitao sam.

– Pa kako koju vezu, pa jel znaš da je Nikola, tvoj „kolega“ u Francuskoj? – rekao je Dragan smešeći se. – Pa on ti je glavni snabdevač rezervnih delova za tog tvog „francuza“. Počeo kao vozač u nekoj firmi tamo, pa otvorio svoj biznis, malo po malo i sad ti je glavni za tržište francuskih autodelova. Baš sam ga sreo zimus u Austriji, na skijanju. Isponapijali smo se pošteno. Oženio se, ali je još uvek lud kao kad je počeo da „studira“. – reče Dragan i prasnu u smeh. – Mogli bi svi dogodine na skijanje, provod je fenomenalan, sta kažete, a?

 

– Odlično, ja sam za, biće super. – rekao je Jovan.

 

Da, pomislih, i cena je sigurno super. Mogu da skijam jedino na video igrici, a i to neću moći uskoro jer imam isti računar koji sam dobio kad sam diplomirao, pa ni igrice više ne mogu da igram, kažu zastareo mi je računar, trebalo bi da kupim nov. Ha. Kakav optimizam.

 

–          Nije loša ideja, mada je malo rano da pričamo o zimovanju, još ni leto nije prošlo, videćemo. – uspeh nekako da se izvučem.

 

Kako da im objasnim kad ni sami ne vide. Da imam para za zimovanje ne bih vozio krntiju staru 15 godina. Nema veze, neću da kvarim atmosferu.

U tom trenutku je Draganov radnik ušao u kancelariju noseći neki papir, verovatno obračun troškova. Dragan je bacio pogled, nasmejao se i rekao mi:

 

–          Nije strašno. Evo, šlepanje ću da te častim, a popravka košta 200E i biće ti gotovo za tri dana.

 

Uh, 200E! Kakav baksuz! Kroz glavu mi je prošla računica. Plata 450E, minus kirija 130E, ostane 320E, minus troškovi komunalija 100E, ostane 220E, minus rata za registraciju i zimske gume koju otplaćujem do kraja godine – 30E, ostane 190E, minus rata za cipele i farmerke koje sam pre neki mesec uzeo – 30E, ostane 160E, kad odbijem hranu za mesec dana 100E, ostane 60E i to pod uslovom da ne iskrsne nešto neplanirano, kao pokvaren bojler ili „motor automobila“! Au, šta ću sad? Para nemam, ni kod sebe ni ovako. Nemam ni od koga da pozajmim, a i da imam kako da vratim. Misli mi lete kroz glavu, moguća rešenja, tražim izlaz, ali se samo vrtim u krug. Ha, igračka od 500E, kopačke od 200E, zimovanje, Honda „japanac“, moj „francuz“, diplomski, knjiga, učenje, tata, mama, posao, haos u glavi počinje da postaje sve veći i veći.

Udahnem duboko, saberem se i kao svaki akademski gađanin ove zemlje koje je završio državni fakultet i nije imao tatu, kuma ili rođaka u nekoj stranci ili na nekoj funkciji, koji je ceo život učio, ulagao u sebe i nadao se da će se to jednog dana isplatiti, koji je, eto, imao sreće još i da se zaposli i dobro „unovči“ sve one godine plaćene kirije kao podstanar, sve one školarine i takse, kao i svi oni koje su roditelji učili da je škola bitna, teška srca i umornih misli izgovorim onu čuvenu rečenicu:

 

–          A je l’ može to na rate?

 

Autor: Vukašin Nišavić

Fotografije: crowsneststpete.com, wordpress.com