11 jul 555 nedostajanja

Zar nije istina da uvek previše tražimo od onih koji nam nude najmanje? Od onih koji za sebe sebično čuvaju trenutke sreće, a nama pružaju godine ispunjene melanholijom. Reci mi, da li je nepromišljeni trenutak dovoljan razlog za kajanje i, ako jeste, zbog čega je kajanje u mom slučaju izostalo? Jesmo li ga potkupili vrednošću jednog prolaznog osećaja ispunjenosti? Kaži mi da čovek nije ono što su trenuci slabosti od njega napravili. Da je čovek zapravo mnogo više definisan promišljenim odlukama koje je u životu doneo. Imaš li odgovor na pitanje da li je greška prodati malo dostojanstva za trenutak koji nas je učinio srećnima?

Ne gledaj me tako bledo. Tako neprodorno. Tako indiferentno. Prema svemu što se ne uklapa u tvoj sistem laži koji drugima prodaješ tako besramno. Kako te nije stid?

Istina je da nikada nisam pristala da budem ono što si ti od mene imao nameru da napraviš. Ali sam uverena da si ostao u lažnom uverenju da sam ti svoj pristanak dala. Pokazao si mi samo da je čovek uvek spreman da najviše povredi one koji su ga voleli i da voli najjače one koji su ga najviše povredili. Ipak, barem jedno drugom nismo oduzeli mnogo vremena. Iako vreme sa tobom nikada nisam ni pokušavala da izmerim. Govorio si da sa mnom gubiš pojam o vremenu. Tvoja slatkorečivost ostavila je gorak ukus u mojim ustima.

U trenucima dok sam bila prislonjena na tvoje rame nije mi bilo važno ako se možda ispostavi da je sve sa tobom bila jedna velika greška. Jedino što je bilo važno je proživeti sadašnji trenutak. Sve što se kasnije nije ostvarilo, a o čemu sam maštala, na mene je delovalo kao da me je neko polio ledenom vodom. Tako otrežnjujuće. Onako prislonjena na tvoje rame previdela sam mogućnost da ono ne može biti oslonac. Da ne pruža utehu. I čim otvorim oči, ono će nestati. Ti ćeš nestati. Ne može se vetar okovati lancima.

Plašim se da nisi uzeo od mene ono što sam mogla da pružim. Jer me nisi dovoljno dobro poznavao. Zapravo se nisi ni trudio da me upoznaš. Sve sa mnom bilo ti je prolazno. Kao i sve do tad. Ipak, usudiću se da opravdam takav tvoj postupak strahom. Strahom od mogućnosti da u meni nazreš siluetu one koju bi i mogao da zavoliš. Da si samo malo više želeo. Da si samo malo više pružio. Da me samo nisi pogrešno shvatio i pustio da odem. Da si mi samo ostavio malo više sebe, a manje jeftine glume. Umesto što si tog dana krenuo ka vratima bez ikakve namere da se vratiš. Da pozoveš ponovo. Nikada se više nisi javio. Govore ljudi da lete godine. Nije tačno. Godine ne lete. Mi ih puštamo da nam promaknu.

Znala sam da će se sve tako odigrati. Ali sam sebi rekla da će ovoga puta, sa mnom, možda biti drugačije. Da ćeš ti biti drugačiji. Zaboravljajući da je sa takvima kao što si ti sve uvek isto. Ista je pozornica. Isti je tekst. Samo je scenografija ponekad izmenjena.

Pitaš me ima li nečeg novog kod mene. Nasmejaću se tvojoj naivnosti. Zar ti zaista do te mere potcenjuješ događaje koji obeležavaju moj život da si spreman da očekuješ da će 5 rečenica ukratko opisati 5 godina koje nisi proveo uz mene? 5 propuštenih godina. 55 razočaranja. 555 nedostajanja. 5555 sekundi u kojima sam pomislila na tebe, a tebe nije bilo nikuda.

Zašto? Zato što sam napravila fatalnu grešku – povredila sam jedan muški ego. A muški ego ne prašta.

Autorka: Tijana Katić

Fotografija: weheartit.com